TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

Kršio pravila i napravio najlepše palate

Tanurdžićeva palata jedan je od najčešćih motiva na razglednicama Novog Sada, pored Petrovaradinske tvrđave. Zgrada Sokolskog društva važi za jednu od najlepših u Srbiji, a kuća doktora Klajna ušla je u udžbenike svetske arhitekture. Malo ko zna da je ove, ali i još stotinak zgrada u gradu, projektovao Đorđe Tabaković, arhitekta koji je presudno uticao na izgled modernog Novog Sada.

- Tabaković je jedan od najvećih srpskih arhitekata modernizma, između dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro isključivo u modernističkom stilu - objašnjava istoričar umetnosti Vladimir Mitrović, autor monografije o Đorđu Tabakoviću.
Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izložba koju je video u Parizu. Tabaković je, dodaje Mitrović, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao je kao simbol bliske budućnosti i odlučio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberučke prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa više svetla, dok su krovovi često korišćeni kao „peta fasada“.
- Moj otac je bio čestit čovek i zato su mnogi želeli da rade s njim. Najčešće je preuzimao i ulogu šefa gradilišta i vodio računa o svemu, trudio se da svi radnici na vreme budu plaćeni, ali je i investitorima izlazio u susret kada je trebalo da naplati svoj honorar - seća se Marijana Tabaković-Perišić, ćerka Đorđa Tabakovića.
Tabaković je, dodaje njegova ćerka, više puta govorio o svojoj ljubavi prema Novom Sadu, da ga je osećao svojim, iako se u njega doselio iz rodnog Arada. - Ostavio je iza sebe preko sto objekata i to ga je sigurno dodatno vezivalo za Novi Sad. Kad je prestao da projektuje, počeo je da slika i Novosađani su ga često mogli videti kako šeta ulicama, onda rasklopi svoju stolicu, sedne i slika istorijske delove grada - priča Marijana Tabaković-Perišić.
U svom poslednjem intervjuu iz 1971. godine, koji je dao samo par sati pre iznenadne smrti, Đorđe Tabaković je ispričao da nije planirao da se doseli u Novi Sad. Naime, 1928. godine došao je u posetu bratu Ivanu Tabakoviću, čuvenom slikaru, ne razmišljajući uopšte o ostanku u Novom Sadu. Međutim, te godine dobija porudžbine od dr Hempta, upravnika Jodne banje, i od dr Vilma Vilta da projektuje njihove porodične kuće i sasvim slučajno se nastanjuje u gradu koji će kasnije graditi i ovekovečiti na svojim akvarelima.
Đorđe Tabaković, međutim, nikada nije doživeo i zvanično priznanje. Tek ove godine, a povodom obeležavanja 110 godina od njegovog rođenja, na porodičnoj kući Tabakovića Društvo arhitekata Novog Sada postavilo je spomen-ploču posvećenu Đorđu, ali i njegovom ocu Milanu, te bratu Ivanu Tabakoviću. Na otkrivanju ploče bilo je desetak poštovalaca, ali niko od gradskih zvaničnika nije se pojavio.

Novac u drugom planu
- Mom ocu novac nikad nije bio u prvom planu. Do početka Drugog svetskog rata udobno smo živeli zahvaljujući plati koju je moja majka dobijala kao sekretar Kasacionog suda. Ona mi je pričala da je pred jednu zimu od oca tražila da od Nikole Tanurdžića zahteva završnu isplatu za zgradu i hotel koji su već bili izgrađeni. A moj otac je odgovorio da ne može „jer se čovek (Tanurdžić) već mnogo otrošio“ - priča Marijana Tabaković-Perišić.

Tanurdžićeva palata, Ulica Modene
Do izgradnje ove palate u Novom Sadu skoro da nije bilo većih objekata za zajedničko stanovanje. Ona dominira strogim gradskim centrom, određuje pravac i arhitektonski lik gotovo tri gradske ulice i uticaće na razvoj tipično lokalne varijante predratnog modernizma.

Prvi tržni centar
Nikola Tanurdžić planirao je da preko puta svoje palate i hotela izgradi repliku postojeće zgrade, a da prostor između, sada Ulica Modene, pokrije staklenim krovom. To bi bio prvi takav tržni centar u Srbiji, ali je Drugi svetski rat i dolazak nove vlasti sprečio dalji razvoj tih planova.

Bitka za Tanurdžićevu palatu

Kada je čuveni novosadski trgovac Nikola Tanurdžić (1887-1969) poželeo da ovekoveči svoje dotadašnje poslovne uspehe i napravi nešto po čemu će ga Novi Sad pamtiti, verovatno ni u najsmelijim snovima nije sanjao da će palata koju će od 1934. do 1936. sagraditi u samom centru grada postati, i do današnjih dana ostati, uz Petrovaradinsku tvrđavu, najčešće korišćen motiv za razglednice Novog Sada.

Sve je u vezi s gradnjom ove palate bilo najveće, najskuplje, najmodernije i izazivalo je ogromno interesovanje javnosti tridesetih godina prošlog veka. O tome se govori u knjizi "Novi Sad - od kuće do kuće", svojevrsnom stručno-popularnom bedekeru istoričarke umetnosti Donke Stančić.

Na konkurs za projekat Tanurdžićeve palate javilo se, priča se, više od četiri stotine arhitekata, a čast da se ovo "graditeljsko čudo" napravi baš po njegovim nacrtima pripala je, sada već čuvenom, arhitekti modernizma Đorđu Tabakoviću koji je sa stotinak zgrada izvedenih po njegovim projektima presudno uticao na izgled savremenog Novog Sada. U želji da ta zgrada bude nešto najsavremenije u to vreme, Tanurdžić i Tabaković su čak bili i na turneji po Evropi ne bi li prikupili inspiraciju za ovaj graditeljski poduhvat.

Na zemljištu koje je kupljeno za četiri miliona ondašnjih dinara, srušene su dve kuće i za dve godine napravljena monumentalna zgrada na pet spratova u koju je po završetku useljeno 14 lokala i 36 luksuznih stanova za rentiranje od kojih je, naravno, najatraktivniji bio onaj od 300 kvadrata, na uglu prvog sprata, projektovan specijalno za porodicu vlasnika. U prizemlje, ispod tog stana, useljena je Tanurdžićeva trgovina "Silesija" s kojom je od 1922. u Pašićevoj ulici i počeo da stiče svoj veliki kapital. Naravno, u prizemlju je bio i, za ono vreme, najsavremeniji bioskop "Reks" sa 700 sedišta.

Otvaranju palate u Novom Sadu je, pored mnoštva zvanica i znatiželjnika, prisustvovao i sam kralj Aleksandar Karađorđević, jer je Nikola Tanurdžić bio i snabdevač dvora, a važio je i za ličnog kraljevog prijatelja.

Palata je dograđena 1939-41, takođe po Tabakovićevom projektu, tako što je postojeća zgrada produžena, a dodati objekat je spolja gotovo neprimetan. Novi Hotel "Reks" je bio poslednja reč modernog graditeljstva, sa centralnim grejanjem i svim blagodetima savremenog doba uključujući telefone i radio-aparate po svim sobama. Hotel po otvaranju nije primio prave goste već su mu prvi stanari bili oficiri mađarske okupatorske vojske koji su rekvirirali zgradu.

Kažu da je Nikola Tanurdžić planirao da preko puta svoje palate i hotela izgradi potpuno istu zgradu, a da prostor između njih, koji danas čini Ulica Modene, pokrije staklenim krovom i tako napravi nešto što bi se u današnje vreme zvalo moderan tržni centar, međutim, dolazak burnih vremena i Drugog svetskog rata zaustavio je ove smele planove.

Po završetku rata, nove vlasti su nacionalizovale celokupnu imovinu Nikole Tanurdžića, a njegov unuk i imenjak, u ime porodice Tanurdžić i kao čelnik vojvođanskog Udruženja za povraćaj nacionalizovane imovine, vodi već gotovo dve decenije borbu za vraćanje dedovine. Samo u čuvenoj palati sa novosadskih razglednica Tanurdžići traže da im se vrati 4.200 kvadratnih metara stanova (prvobitni stanovi su dosad ispregrađivani u oko 60 stambenih jedinica), 3.070 kvadrata poslovnog prostora i 1.880 kvadratnih metara u današnjem hotelu "Putnik".

Privatizacija ovog hotela odložena je do daljeg, u poslednji čas, zbog oštrog protivljenja naslednika koji prete "Strazburom" i krivičnim prijavama, zbog pritiska javnosti ili na nečiju intervenciju - znaju samo u Agenciji za privatizaciju.
Aleksandar Đivuljskij

moram da dodam jos par,
strand