TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

kao i stanice na Trifkovićevom trgu

Dejanović: Čekam pobunu Novosađana

Kada je 1974. izabran za predsednika Skupštine grada, počeo je njegov najbogatiji period života. Ne zato što je bio pametniji ili najsposobniji, već su prilike bile takve

da je Vojvodina imala svoj status, a samim tim i Novi Sad. "Tada smo izgradili Srpsko narodno pozorište, Most slobode, SPENS, pet osnovnih škola i šest predškolskih ustanova, Dom zdravlja na Limanu. Prvi put je izmešten saobraćaj iz centra grada, koji je uređen", priča nam Jovan Dejanović, čovek čiji je "greh" iz 1958. dve decenije kasnije postao najveći gradski zamajac. "Pokrenuo sam tada inicijativu za samodoprinos, ali nisam imao široku podršku, pre svega komiteta SK, a i svega 48 odsto građana je potpisalo. Ali sreća što samodoprinos tada nije uspeo, iako sam ja proglašen za krivca i jesam bio kriv. Međutim, sve je bilo drugačije kada smo mnogo kasnije došli na ideju da gradimo veliki sportski centar", govori nam Dejanović, Novosađan s francuskim oredenom Legije časti, prisećajući se pozitivne klime koja je vladala gradom.

– Građani su prihvatili sve poslove kao svoje. U susretu s njima osećao sam ljubav prema Novom Sadu. Na gradilištu SPENS–a, četiri žene farbale su ogradu na svoju ruku. Jedna od njih pita: "Predsedniče, jel’ dobro radimo?", pa im ja anonimno pošaljem kafu. Uživali su u cvetanju grada, a strategija rukovodstva bila je ne da budemo veliki grad po broju stanovnika, već po društvenom i ličnom standardu. I to smo ostvarivali. Sa 200.000 stanovnika imali smo 120.000 zaposlenih, a plate su bile iznad proseka Vojvodine, da ne govorim o Srbiji i Jugoslaviji.

Kako ste reagovali na nadimak Jova Keops?

– Meni je to prijalo. Zvali su me i Zmaj Jova Dejanović. Bilo je kritika, a bilo je i pohvala. Danas se osećam sjajno, jer imam odlično stanje duha, nisam u džep stavio pola dinara, iako su, kada sam isključen iz Saveza komunista i samim tim oteran u penziju, tražili način da me kompromituju, ali su se zeznuli. Novosađani su svojim samodoprinosima izgradili grad, ali smo mi svakih šest meseci saopštavali gde je koji dinar otišao.

To bi nam i Igor Pavličić rekao sada, koja je razlika?

– Ne bih o tome govorio. Ne poznajem čoveka. Ako ga kudim, mogu da napravim grešku, a ako ga hvalim – mogu da napravim još veću.

Zašto je Novi Sad fizički otišao dođavola?

– Gradio se, na našu nesreću, tragično. U ono vreme nije mogao da se gradi objekat bez građevinske dovole i urbanističke saglasnosti. Kada su posle došli na vlast ljudi Mire Marković i radikali, a posle i drugi, sve je poništeno.

Opet posledice "jogurta"...?

– Da. Izgrađeno je oko 50.000 jedinica bez dozvole ili urbanističke saglasnosti. Poništena su rešenja koja su tragična za vekove. Recimo, prostor između Radničke ulice i Bulevara cara Lazara, gde su nekada bile fabrike, predviđen je da se postupno pretvori u svojevrsnu botaničku baštu, kao pomoćno plućno krilo grada, a sagrađene su monstrum–zgrade sa 300 stanova u jednoj. Zatim idejno rešenje Mišeluka, projekat "Reka u gradu", a u žiriju su bili eminentni urbanisti i sociolozi... I ništa. To je greh prema Novosađanima.

Kako smo došli dotle?

– Preovladali su lični i grupni svojinski interesi. Tu su se ljudi bogatili. Šta je s "Pobedom", "Jugoalatom", "Jugodentom", "27. martom"...?

Da li su Novosađani svesni šta ih je snašlo?

– Neki jesu, neki nisu. Imam utisak da građani sve više prepoznaju razliku između predizbornih obećanja i onoga šta vlast ostavlja iza sebe.

Da li je stari gradski duh morao da umre, ili smo mu pomogli?

– Mislim da je najveći deo umro, a jedan deo je prignječen. Ugnječeni čekaju. Tu je naša nevolja – nema pobuna, miruje se. Kada će te pobune, kada će doći do eksplozije? To ja ne znam.

Imate dobru metaforu o lipama u centru, a u pogledu odnosa Novog Sada i Beograda?

– Pozvao sam osamdesete direktora "Zelenila" i pitao možemo li da oplemenimo centar – nema nijednog stabla – ali tražio sam starija, velika. Kaže mi da to može, ali nemamo mašinu da uhvati i prečnik korena od pet metara. Pozovem sada pokojnog Žiku Kovačevića, tada gradonačelnika Beograda, i ispričam šta nam treba. Zove me posle i kaže: “Može, nisam ni znao da ih imamo”, a ja njemu „Ja nisam znao da ih mi nemamo”. Inače, sve lipe su se odmah primile (smeh).

Da li su nas takvi odnosi snaga doveli dovde?

– Nikada ne bih rekao, kao Pavličić na primer, mada ne ulazim u to kako radi, da Novi Sad ima najveći budžet u državi! Rekao bih da nemamo para i kukao, kako bismo mogli na 100 strana da novce privlačimo. Čist račun, duga ljubav i građanin u glavnoj ulozi. To je suština.

Političari bez hvalisanja? Da li ste svesni koliko puno tražite?

– Da, mislim da ih nema. Do suza me je uzbudilo kada je osam mladih izgorelo u Novom Sadu, tadašnja gradonačelnica je morala da ponudi ostavku, a ona ni suzu nije pustila. Ceo grad je plakao, to je najveća tragedija od rata naovamo i niko od njenih saradnika nije odgovarao.

Moral pre politike – tu je ključ politike?

– Dabome. Važio sam za strogog gradonačelnika, ali niko nije otpušten. Kad se sneg otopi, potrpam 40 inspektora i komunalaca u autobus, pa obilazimo grad, od divljih deponija do rupčaga na putu. I molim vas – za mesec dana idemo ponovo u obilazak, zna se ko je za šta odgovoran. Zaista smo bili prava vlast u gradu, imali sve kompetencije, izbore, svoju policiju, najbolju u državi.

Nije ni u vaše vreme sve bilo roze?

– Znam, bilo je i tada promašaja, ali suština je bila da su se ljudi prema svojim obavezama odnosili odgovorno. Danas je sve partijski. Stranke su siromašne kadrovski, a pripadaju im sva preduzeća.

I onda je bilo nesposobnih...

– Da, ali je postojala odgovornost. Danas ne znamo kome vlast odgovara. Kriterijumi vrednosti su ukinuti i žive u svesti ljudi koji nemaju gde da se ispolje, ne jure u partije, begaju od njih.

Kako izgleda pobuna savesnih kojoj se nadate?

– Ja nemam odgovor. Ne vidim izlaz iz ove situacije. Nemaju perspektivu ni ovi na sceni, ni ovi koji dolaze. Društvo je strahovito izdiferencirano, nismo spremni da isteramo stvari na čistac. Koliko je afera bilo i koliko ih je do kraja iščišćeno. Nema!

Sa setom se prisećamo samodoprinosa i gradnje....

– Programi su išli na prave rasprave po mesnim zajednicama, promene su ubacivane i išlo se na referendum. Nikad nije izašlo manje od 80 odsto ljudi, prihvatala ih je velika većina. E, to je učešće građana i njihova odluka, kada osećaju da je to njihovo. Dabome, dužnost je službi da im pokažu gde je otišao taj dinar.

Danas naši novci nisu naši?

– Otkud su naši? Čiji su, kako... Grad nema svojih prihoda. U ceni svakog kvadratnog metra stambene površine nekada je sadržano od 20 do 30 odsto komunalnog doprinosa, bez obzira. Novo naselje je odatle kompletno izgrađeno. Vojvodina je imala status, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Bili smo vlasnici svoje imovine i resursa i Novi Sad se razvijao zahvaljujući decentralizaciji, položaju Vojvodine i grada.

Da li vam smeta kada građani govore o ružnoći zgrade SNP?

– Znam! Sve znam, sve je bilo pripremljeno pre nego sam bio izabran. Mnogi ljudi su uložili velik trud: Raša Radujkov, Stevan Doronjski... Od prote Alimpija Popovića, svi gradonačelnici su želeli da SNP dobije zgradu, ali nije bilo uslova. Bilo je više projekata i ideja, govora da će biti na Dunavu, e sad, ne bih to komentarisao, bilo bi ružno.

Igor Mihaljević

Potrošnja sreće

Prethodna gošća "intervjua nedelje" glumica Mirjana Karanović pitala je "na neviđeno" Jovana Dejanovića da li sreća može da se potroši?

– Šta je sreća? To bih ja nju pitao. Sreća može da bude duhovno bogatstvo, ovo što ja imam praunuku, skladan život s Borkom, dosta prijatelja. Koliko je čovek srećan – to je njegovo.

Da li je Novi Sad potrošio sreću?

– Mislim da je okrnjena i na građanima je da to zakrpe.

Evo, možemo da prebrojimo.


Po ovoj slici, možda i 7 zgrada...

[/quote

Bas me zainteresovalo ovo pa sam malo gledao... Koliko sam ja skontao sruseno je 8 objekata i crkva

Barem 4 sa ove strane

i 4 sa druge

i to bezpropratnih rusenja koja su vezana za probijanje bulevara, kao sto je to slucaj sa ovom zgradom

i ovom

I jos nesto, da li je moguce da je ova duga prizemna kuca ispod Katedrale danasnji restoran"Arhiv"?