TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

To smo slikali ja, limančev tata "limanac senior", nixivoje senior, pinkijev tata "pinki senior" ....dukelander stariji i ostali nsbuilderi

Reče mi profesor sa faxa da je postojao projekat pozorišta koji je trebao biti neka replika sidnejske opere, i trebalo je da bude na Dunavu, zanima koliko je to tačno. Kažu da je to bio najbolji projekat, ali da se ne zna zašto su odustali, da li je bilo namešteno ili je bilo preskupo, ali po mom mišljenju to je velika greška, jer da su to izveli, sad bi još uvek imali staru Jevrejsku.

Da li je trebalo rušiti ili ne, nagradno je pitanje. I posle 40 godina zgrade su nam okrenute dupetima. Prvo je bulevar zabijen u centar, da i mi imamo Terazije i našu Albaniju, a sad se pravi saobraćajni prsten.
Pozorište je preglomazno u odnosu na zgrade u okruženju. Da je delom ukopano, a mislim da je bilo takvih ideja ili da je trg veći moglo je biti drugačije. Ovako belo, a debelo nema lepo telo. I ponoviću, očajna akustika nikom ne smeta.

Prve kuće u Šangaju osvanule pre 135 godina
Građanski list Novinar: Srđan Ercegan,

Prostor na kome se danas nalazi prigradsko naselje Šangaj poznat je i pod nazivom Ratno ostrvo. Zaista, nekad je to bila klasična rečna ada nadmorske visine od 75 do 77 metara, nastala premeštanjem Dunava iz starog korita, koje se nalazilo ispod Temerinskog puta, u svoj današnji tok. Nakon što je moćna turska vojska, predvođena sultanom Sulejmanom Veličanstvenim, osvojila Petrovaradin 1526. godine, surovi osvajači su zbog strategijskog značaja dunavskog ostrva na njemu izgradili tvrđavu. Kada su Turci osnovali ovo utvrđenje, kojim su gospodarili 161 godinu, ovaj prostor je nazvan Ada-kale, što se na srpski jezik doslovno prevodi kao "ostrvo-tvrđava", ili kako se u narodu odomaćilo – Ratno ostrvo. O nekadašnjem izgledu Ratnog ostrva svedoče turski popisi iz 1541, 1589. i 1614. godine, gde se navodi da je "...nasuprot Petrovaradina bilo ozidano manje utvrđenje površine 30 hektara, opkoljeno rekom, s jednom kulom i ležištima za pet topova, putem kojeg je turska posada obezbeđivala rečni prelaz (skelom), kontrolisala kretanje Dunavom, a u vreme rata branila most...".

Posle bitke kod Sente, 11. septembra 1687. godine, Turci su potisnuti iz ovih krajeva, a Habzburška monarhija, po projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, započinje izgradnju današnje tvrđave na Petrovaradinskoj steni, 18. oktobra 1692. godine, tačno 166 godina nakon podizanja turskog utvrđenja na Ratnom ostrvu. Tada matica Dunava potpuno menja svoj tok, dotadašnja prečica postaje današnja reka, dok nekadašnje glavno korito postepeno uranja i na mnogim mestima biva zatrpano, tako da se Ratno ostrvo spaja s bačkim kopnom. (Ako zagledate levu stranu, kada autoputem idete od Temerinske petlje ka Beogradu, jasno se uočava negdašnja obala Dunava, sve dok se ne prodje Budisava, tj. pred silazak za Kovilj.)

S dolaskom političke stabilnosti, turska tvrđava gubi na svom strateškom značaju i polako se obrušava, pa joj se danas, izuzev na osnovu starih mapa, ne zna ni mesto postojanja. Tužni ostaci ovog značajnijeg uporišta osmanske carevine sada se mogu primetiti jedino pri niskom vodostaju.

Od odlaska turske posade pa do kraja 19. veka, tokom perioda od gotovo 300 godina, na Ratnom ostrvu nije bilo formirano organizovano naselje. Tek polovinom osamdesetih godina 19. veka na ovom prostoru uočavaju se konture prvog naselja, tesno povezanog s izgradnjom gradske klanice 1884. godine. Preko tadašnjeg kanala koji je spajao Mali Stapar i Novi Sad, prokopanog 1874. godine, po projektu generala Stevana Tira, na početku Rajine šume, u to vreme omiljenog izletišta ovdašnjih građana, radnici novosadske klanice sagradili su kuće za stanovanje. U poslednjoj deceniji 19. veka, pored radnika klanice, još neke siromašne porodice grade svoje skromne domove u isušenoj depresiji nekadašnjeg rečnog korita. Nastanak i razvoj naselja na ovom močvarnom i u svakom pogledu nepodesnom tlu, uslovljen je ne samo postojanjem klanice već i blizinom razvijenog grada, tako da je ova "skupina samoinicijativno podignutih kućica" postala svojevrsno utočište za one na marginama socijalnog života u Novom Sadu.



1955.

Kuće su pravljene od trske oblepljene blatom, od materijala koji su se nalazili nadohvat ruke, u obližnjoj Rajinoj šumi. (Ostatak Rajine šume je na prostoru oko punionice gasa i prekoputa Upravne zgrade Rafinerije.)

U prvim decenijama 20. veka ovde je na taj način sagrađeno stotinak kuća.
Presudan momenat za istorijat ovog naselja odigrao se 1925. godine, kada je Podbarac Tihomir Brančić podigao kafanu na stubovima, po ugledu na kuće sojenice u Kini, i nazvao je "Šangaj", ne sluteći pri tom da je na taj način krstio čitavo mesto. (Vidjao sam i godinama kasnije takva mesta, pa nemojte da vas ovde potrebljleni izraz 'kafana' zavara.) Tihomir Brančić je kao austrougarski vojnik, za vreme Prvog svetskog rata, prebegao Rusima, gde se ponovo regrutovao kao dobrovoljac. Međutim, on je posle izvesnog vremena dezertirao iz ruske vojske i na veoma neobičan način dospeo u Kinu. U čuvenom kineskom gradu Šangaju proveo je nekoliko godina, da bi se 1924. godine vratio u Novi Sad.

Kafana "Šangaj" ubrzo postaje popularno mesto pecaroša i ostalih građana koji su ovamo dolazili naročito za vreme letnje sezone, kao i obavezno svratište za putnike koji su starim Kaćkim putem dolazili i odlazili iz Novog Sada. Tako je čitavo naselje oko gradske klanice postalo poznato kao Šangaj iako su ga novosadske vlasti tridesetih godina 20. veka nazvale Brančićevo naselje.

Podatke objavljene u ovom kratkom pregledu istorije prigradskog naselja, gotovo neprimetnog, ali tako "značajnog za naše trajanje", zabeležio je sveštenik Branko Ćurčin u svojoj knjizi "Novosadsko naselje Šangaj nekad i sad". U svojoj knjizi otac Branko je zapisao:

"Prema svom nastanku i prema svojoj sadašnjoj društvenoj strukturi, urbanitet ovog naselja je specifičan, pomalo haotičan konglomerat raznih profila ljudi pridošlih iz raznih krajeva, koji žive na malom prostoru, sa svojim načinom života, običajima, navikama i religijskom tradicijom. U urbanom smislu, nije Šangaj čisto periferno naselje, nije ni radničko, ni divlje, a ipak je sve to pomalo...".

Šangaj se nekad zvao i Kidričevo

Interesantno je da su posle Drugog svetskog rata Šangajci svoje naselje samoinicijativno nazvali Kidričevo, po značajnoj komunističkoj figuri Borisu Kidriču, i čak su na ulaz u mesto postavili table s ovim nazivom. Međutim, gradska vlast nije prihvatila ovo rešenje, smatrajući kako će lik i delo ovog revolucionara i antifašističkog borca na taj način biti uniženo i tako je, srećom, do sadašnjih vremena preživeo stari, egzotični naziv Šangaj. ‘’ (Ovo nadevanje imena po državnom funkcioneru je verovatno slično motivisano kao i davenje imena Malom Beogradu – pretpostavljam da su stanovnici smatrali da će naselje bolje prolaziti sa takvim imenom.)


Pre svega, da ne bude zabune – prvobitno naselje pod imenom Šangaj je bilo negde na mestu izmedju upravne zgrade Rafinerije i sadašnjeg ušća kanala u Dunav, tj. na prostoru na kome je podignuta Rafinerija Novi Sad. Klanica o kojoj je reč, bila je negde oko sredine pristanišne zone. U to vreme (pre početka gradnje Žeželjevog mosta – tj. do sredine 50-tih) kanal je izlazio na Dunav prolazeći kroz sadašnju Kvantašku pijacu, tako da su lađama iz unutrašnjosti Bačke dovoženi poljoprivredni proizvodi u čuvenu fabriku konzervi Kulpin.

Negde na prostoru gde Kvantaška pijaca stiže pored Kulpina do ul. Marka Miljanova je bio šlajz – brodska prevodnica na kanalu preko koje je bio stari Kaćki most. U to vreme kanal je bio znatno uži i bez nasipa visokih kao sad. U Dunav je kanal ulazio u blizini sadašnje tri stambene kule na Beogradskom keju, a tu je bila stočna pijaca i drvara (stovarište ogreva), i prema gradu, na sadašnjem keju, fabrika svile. Kej (asfaltirani kolovoz pored Dunava) je stizao do putničkog pristaništa koje je bilo naspram ulice koja vodi na Riblju pijacu.

Kulpin je preradjivao i meso, ali ne nadjem nigde potvrdu da je klanica, koja je bila preko tadašnjeg kanala, bila deo Kulpina.

Ovako opširno opisujem ovaj deo Novog Sada u nameri da predstavim da je, kada se krene za Kać, grad tu, kod Kulpina prestajao. Klanica je bila malo izvan grada, na starom Kaćkom putu. Deo tog puta postoji i danas – kad se prodje pored Rafinerije, desno se odvaja put za sadašnje naselje Šangaj, a ako nastavite pravo, do ograde na autoputu (pa i sa druge strane autoputa) idete tim starim Kaćkim putem koji je prolazio kroz prostor na kome je izgradjena Rafinerija. Močvarni teren je nasut peskom vadjenim rečnim bagerima da bi se tu moglo graditi.

Kad sam bio desetogodišnjak doselili smo se u Kozačinskovu ulicu (pored tadašnjeg pristaništa). Jedno od područja na kome sam se igrao je bilo u blizini Kulpina jer su mi tamo stanovali neki od najboljih školskih drugova. Nekada smo se i kupali u šlajzu jer je bilo zgodno za skakanje, ali su nam to roditelji stogo branili. Ne sećam se da smo odlazili na drugu stranu kanala.


Fabrika Tekstila u Kosovskoj ulici - 1955.


Gas-fabrika (plinara) u Šumadijskoj ulici slikana iz Kosovske ulice 1956. Sada je tu toplana Istok. To je bio kraj grada u kome sam se igrao u vreme kad su slike snimljene.

A išao sam često u klanicu, peške ili biciklom. U klanici se prodavala nekoliko dana u nedelji sveže kuvana hrana za pse, a bila je i ‘ledara’ – proizvodnja leda u tablama za ledenjake (hladnjake) pa sam leti išao po led ili u klanicu ili u drugu ledaru koja je bila u ul. Ilije Ognjenovića (na praznom prostoru koji izlazi na Bul. M. Pupina).

U tim odlascima do klanice sam pomalo i zazirao. Tim putem su išli i Šangajci, koje je autor teksta u GL lepše rečeno nazvao stanovnicima ‘utočišta za one na marginama socijalnog života’. Kao što već rekoh, to više nije bilo u gradu, nego se išlo putem pored koga je bio rit.

Otac mi je (‘vid’la žaba da se konj potkiva…’) u to vreme postao lovac i nabavio lovačkog psa. A lovački pas se mora trenirati, pa smo odlazili pored klanice dalje, do Rajine Šume ili do Dunava prolezeći kroz Šangaj. Sećam se da je bilo i koliba na kolju – sojenica i onih samo od granja, neoblepljenih blatim. Sećam se i vatri na kojima se napolju kuvalo i kiselog mirisa dima od vrbovog i topolovog drveta. Ceo je Šangaj bio razmešten u proredjenoj šumi. Bilo je i sklepanih čamaca kojima se prelazilo sa jedne suve grede na drugu. Poneki Rom-koritar je okružen celom porodicom dubio korita.

To naselje je zbog izgradnje mosta izmešteno na sadašnju lokaciju. Država je izgradila jedan broj kuća u urbanizovanom naselju u nekoliko uličica koje su nosile brojeve umesto drugog naziva. Ne verujem da su svi žitelji starog naselja dobili kuće jer prvobitni novi Šangaj (po mom sećanju) nije bio dovoljno veliki da se smeste svi koji su u divljem naselju živeli.

A ima i jedan ‘tehnički’ interesantan detalj: U blizini Šangaja je početkom 50-tih izgradjena radio-antena visoka skoro 100 m. Emitovalo se snažnim odašiljačem na srednjim i dugim talasima a domet Radio Novog Sada je (po dobrim uslovima) bio čak do Australije. Posle nekog vremena se otkrilo da neki šangajci imaju struju! Razapinjali bi 20-30 metara žice i preko sijalice spajali sa uzemljenjem. Bilo je kasnije povodom toga i milicije u Šangaju jer se takvom krađom struje navodno smanjivala emisiona snaga predajnika.

A ako hocete jos, ocu da vidim kako mi karma skace nevidjenom brzinom...