TEMA: Nojšatel

Nedavno sam nabavio svoj prvi pravi fotoaparat, a kako je juče posle dugog perioda kiše i oblačnosti konačno sinulo sunce, odlučio sam da svratim do ovog živopisnog gradića na oko sat vremena vožnje vozom od Lozane, te da pokušam da napravim nekoliko fotografija.
Pošto se nisam još izveštio, fotogragije nisu sjajne, ali bi trebalo da budu dovoljne da dočaraju delić atmosfere iz Nojšatela---grada koji verovatno nije ni izbliza tako poznata turistička destinacija kao Ženeva ili Cirih, a po mom skromnom mišljenju je lepši od oba.

Kako živim u blizini EPFL-ovog kampusa koji nije baš u samoj Lozani (više o tome u reportaži o Lozani sa okolinom koja će svakako uslediti), hvatao sam lokalni voz iz prigradskog mesta Rono, koji se u gradiću po imenu Iverdon, na obali Nojšatelskog jezera, susreće sa brzim vozom za Sen Galen, koji iz Lozane polazi nešto kasnije. Tamo putnici sa lokalne linije koji putuju dalje ka istoku ili severu zemlje prelaze u taj brzi voz, na istom peronu, uz svega nekoliko minuta čekanja.
Obično sve funkcioniše besprekorno, no juče je lokalni voz kasnio u polasku, pa ga je brzi obišao, te je umesto nekoliko minuta pauza trajala oko pola sata, do sledećeg brzog voza ka Nojšatelu (u Iverdonu se ukrštaju vozovi koji iz Lozane idu u Bazel ili Cirih i dalje). To je bilo dovoljno za kratku posetu centru grada.

Reč je o vrlo malom mestu, koje pak obiluje zanimljivom arhitekturom. Centar krasi zamak koji je nekad pripadao dinastiji Savoa (nama verovatno najznačajnijoj po princu Eugenu), kao i veći deo kantona Vo, čiji je Lozana glavni grad. Pored zamka i niza zgrada iz osamnaestog veka, na glavnom gradskom trgu se nalazi i gradska kuća, čija se fotografija nalazi iznad. Još je lepša kada se rascvetaju muškatli na prozorima.

Nasuprot zamka, nalazi se i vrlo lepa crkva, a ispred nje statua Johana Hajnriha Pestalocija---veoma interesantnog čoveka koji je prvi ideje Žana Žaka Rusoa o reformi obrazovnog sistema tako da on bude prilagođen samoj deci sproveo u delo. Glavni gradski trg nosi naziv upravo po njemu, a razlog za to, kao i za postojanje statue, je što je godinama svoju školu držao baš u prostorijama zamka, koji je prethodno grad otkupio. Inače spomenik ima i u svom rodnom Cirihu, a u Luganu ima ulicu.

upload image

Još jedna fotografija Pestalocija sa decom, iz bliza, pa idemo dalje put Nojšatela.

Nojšatel je glavni grad istoimenog kantona (a zvanično i republike ) i nalazi se na severnoj obali Nojšatelskog jezera, severoistočno od Iverdona. Železnička stanica je pozicionirana na brdu iznad starog grada, a njen glavni hol krase dva zanimljiva murala koja prikazuju život na jezeru, čini mi se sa početka prošlog veka.

Zanimljivo je da je juče u gradu održan i prilično velik protest protiv represivnih mera u borbi protiv pandemije, pa je već na stepenicama koje od stanice vode ka jezeru bilo moguće videti ljude raznih uzrasta---od porodica sa malom decom, do penzionera---sa zastavama, transparentima i zviždaljkama. Sušta suprotnost prizoru iz Iverdona gde i prolaznici u centru nose maske.

Na kraju ulice koja posle pomenutih stepenica silazi ka jezeru nalazi se vrlo lep i prostran park, a sa druge strane poprečne ulice je univerzitet. Na fotografiji iznad se vidi zadnja strana glavne zgrade.

Zapadno od univerziteta, prema gradskom jezgru, nalazi se blok vrlo lepih zgrada. Poslednji niz gleda ka šetalištu i jezeru.

Dalje ka centru put vodi pokraj muzeja lepih umetnosti, u kom se nalaze automati iz XVIII veka. Nažalost, nisam još stigao da posetim muzej, ali ne sumnjam da je postavka veoma zanimljiva. Inače je u području planine Jura, te Nojšatelskog i Bilskog jezera tradicionalno sedište industrije satova. Od kolega sam čuo da je sve počelo jer su seljaci u planinskom području Jure imali dovoljno veštine ali i potrebe za gotovim novcem da u zimskom periodu, kada poljoprivreda nije zahtevala mnogo njihovog vremena, izrađuju delove za satove. Zanimljivo je i da ih je u XIX veku Mihail Bakunjin, ruski anarhistički revolucionar (sahranjen u Bernu), organizovao u neki vid anarhističke komune. Nažalost o tome ne znam gotovo ništa. Industrija satova je tu i danas, a u Nojšatelu postoji i firma koja pravi svemirske satelite. Čak i departman "Mikrotehnike" (rekao bih da je na FTN-u najbliža tome mehatronika) EPFL-a ima poseban kampus u Nojšatelu, umesto nadomak Lozane kao svi ostali.

Nakon muzeja šetalište izlazi na staru luku pokraj koje se nalazi prostran trg. Na zapadnoj strani trga je impozantno zdanje glavne gradske pošte. Glavna fasada zgrade gleda suprotno od trga, a zbog prisustva automobila i stubova ulične rasvete nisam uspeo lepo da je fotografišem. Ono što je još zanimljivo je da se na zgradi nalaze nazivi zemalja članica Međunarodne poštanske unije iz vremena izgradnje. Među njima, na sporednom delu fasade prema jezeru, su i Srbija i Crna Gora, zajedno sa Rumunijom, okružene azijskim zemljama, poput Kine, Persije, Japana i Turske. Na glavnoj fasadi našlo se mesta za Francusku, Italiju i Nemački, ali i za Rusiju. Velika Britanija i Austrija (da, baš Austrija a ne Austrougarska) našle su se na velelepnim isturenim delovima bočne fasade prema jezeru, svaka za sebe, dok sama Švajcarska pravi društvo SAD-u i nekim od preostalih evropskih zemalja tog vremena na drugoj bočnoj fasadi prema susednoj ulici. Najzad, zemlje Latinske Amerike i Bugarska su navedene na zadnjoj fasadi, prema prethodno pomenutom trgu. U svakom slučaju, lepo je da je ostalo ovekovečeno da je i naša zemlja pre oko jednog i po veka bila među malim brojem onih koje su učestvovale u izgradnji savremenog sveta. Sličan niz naziva nalazi se i na pošti u Ženevi, no o tome u nekoj budućoj zasebnoj reportaži.

Put duž jezera nas vodi dalje do trga Puri. Odatle se već pruža pogled na crkvu iz XII i XIII veka na brdu kraj zamka, kao i bivšu zatvrosku kulu u gornjem-levom uglu fotografije. Zanimljivi su i plakati na ulicama: tri plakata u prvom planu najavljuju kulturne događaje, dok preostali iznad belog taksija prizivaju određeni ishod predstojećeg referenduma. Uopšteno, rekao bih da se bar u francuskom delu zemlje 90% svih plakata odnosi ili na kulturu ili je u službi demokratije. Nedavno su baš bili i izbori i bilo je zaista lepo videti uredan niz bilborda sa plakatima predstavnika najrazličitijih stranaka, nepocepanim i neišaranim, u jednom sloju.

Evo još malo plakata posvećenih predstojećem referendumu. Inače, čuo sam da su pravila organizovanja referenduma veoma stroga i da je organizator dužan da pripremi obiman i objektivan materijal o temi referenduma, te da ga dostavi svima koji imaju pravo glasa, kako bi mogli mogli da se pravovremeno edukuju. No, čuo sam takođe da većina glasača svoj stav formira prema tome kako se izjasni stranka za koju obično glasa na izborima. Sve ovo sam samo čuo, i moguće je da nisam dobro razumeo, pa uzmite sa rezervom. Zanimljivo je da svoje mišljenje mnogi iskazuju i kačenjem transparenata na ograde svojih terasa ili pak na svoje bicikle. Trenutno je glavna tema zabrana pesticida u poljoprivredi, bez obzira na to što je Sindženta---jedan od najvećih svetskih proizvođača---upravo švajcarska kompanija. To govori o posebnosti švajcarske direktne demokratije, jer su se slični procesi, ali za pojedine, dokazano štetne pesticide, zabranjene na primer u Francuskoj, usled pritisaka BASF-a i Bajera u Nemačkoj za sad pokazali kao nemogući.
Šta će biti ishod, videćemo.

Verujem da smo se svi naslušali priča o bogatstvu Švajcarske kao posledici deponovanja jevrejskog zlata. Ne ulazeći u to koliko je ili nije taj mračni period možda uvećao bogatstvo, već prvi pogled na arhitekturu malih švajcarskih gradova razuverava onog ko pomisli da društvo nije bilo bogato i daleko pre polovine XX veka. Bogatstvo su stvorili najpre preduzimljivi duh Švajcaraca i pogodan geografski položaj zemlje. No, i taj preduzimljivi duh je nekad imao svoje mračne strane. Spomenik na fotografiji iznad predstavlja Davida de Purija, najvećeg dobrotvora grada Nojšatela, od čije su zaostavštine izgrađena brojna javna zdanja u centru grada, među kojima i univerzitetska biblioteka. Gospodin de Puri je svoje bogatstvo stekao u XVIII veku u Francuskoj, Engleskoj i Portugalu, organizujući trgovinu dijamantima, skupocenim drvetom, ali i afričkim robovima. Zbog toga je prošle godine usled američkih protesta protiv rasizma, koji su se preneli u Evropu, spomenik bio isprskan crvenom farbom koja je simbolizovala krv stradalih robova. U novinama su pisani brojni članci o de Puriju i njemu sličnim ljudima, te odgovornosti Švajcaraca za patnju crnačkih robova, iako Švajcarska nikada nije bila kolonijalna sila. Neki građani su zahtevali uklanjanje spomenika i njegovu zamenu spomenikom žrtvama trgovine robljem, no to se do sada nije dogodilo. Kako se društvo u Lozani izborilo sa nekim sličnim moralnim nedoumicama, u nekoj od narednih reportaža.

Kada smo već kod odavanja počasti ljudima, zanimljivo je da ako ulica nosi naziv po istorijskoj ličnosti, najčešće ispod naziva postoje i kratki biografski podaci. Isto je i u Lozani i Ženevi i čini se kao veoma dobra praksa koja podiže opšti nivo obrazovanja stanovništva.

Dalje nas put vodi do susednog pijačnog trga (Place des Halles; na internetu je moguće naći znatno bolje fotografije). Deo tezgi je još tu, duboko u popodne, što je u Lozani nezamislivo. Većina ljudi ne nosi maske, atmosfera je zaista živa i opuštena.
Ceo trg ima neki topao srednjeevropski šarm. U nastavku je još nekoliko fotografija arhitektonskih detalja, pa idemo dalje, dublje u staro jezgro, ka zamku.

Uska uličica nas vodi do sledećeg trga i prve renesansne fontane u ovom obilasku Nojšatela. Ima ih svaki veći švajcarski grad, pa tako i Nojšatel. Oko trga je još restorana prijatnog izgleda, sa mnoštvom ljudi u baštama, a trg natkriljuje i zanimljiva kula sa satom. Videćemo je ubrzo iz drugog ugla.

No, pre nego što krenemo dalje, evo kako izgleda nastavak ulice kojom smo došli do ovog trgića:

Ka zamku vode stepenice koje prolaze pored vrlo zanimljive antikvarne knjižare (znak sa desne strane). Kako nažalost još nisam naučio francuski, nisam ulazio unutra, već samo virnuo kroz otvorena vrata.
Iznad stepenica već se vide obrisi zamka sa kantonalnim grbovima.

A evo i najavljenog pogleda na sat nad prethodnim trgom.

Zamak je prilično velik i najbolje se vidi spolja, sa pruge. Fotografije iz tog ugla su najbrojnije na internetu, a ovde sledi nekoliko iz dvorišta. Obilazak unutrašnjosti ostavljam za neku narednu posetu.

Inače, gradom su pre proglašenja republike upravljale razne dinastije, od kojih je poslednja bila pruska dinastija Hoencolern. Meštani su nakon smrti poslednje pripadnice prethodne vladarske dinastije procenili da je kralj Pruske dovoljno snažan da njegovu vlast drugi ne mogu osporiti (što je Napoleon na kratko opovrgao, no o tome u priči o Lozani), a opet dovoljno daleko da im se ne meša u organizaciju života.

Pre silaska sa brda kod zamka, evo jedne fotografije ranije pomenute obližnje crkve, kao i pogleda na gradsko jezgro, jezero i Alpe u daljini.

U jednoj od ulica podno brda nailazim i na jedan od onih znakova podrške predstojećem referendumu koje kače pojedinci. I sama ograda na koju je baner zakačen je posebna: reč je o ogradi zajedničke urbane bašte.

Čuo sam od prijatelja da je fenomen urbanih bašti nastao u vreme Drugog svetskog rata, kada je država bila izolovana, pa je dopremanje hrane iz inostranstva postalo nemoguće. Tada je posalo neophodno iskoristiti svaku obradivu površinu, pa nisu pošteđeni ni nezauzeti gradski placevi. Da li je zaista bilo tako, ili ne, ne znam, ali ono što je sigurno je da ovaj fenomen postoji u svim švajcarskim gradovima koje sam do sada posetio. U Lozani su slične bašte raštrakane po čitavom gradu, pa i na vrlo atraktivnim lokacijama, a vrhunac su verovavatno parcele podno Bernskog Minstera. Tu se ponovo odslikava moć direktne demokratije, ovog puta u borbi sa investitorskim urbanizmom, koji sudeći po Unesku nije zaobišao ni Beč. Novi Sad više ne vredi ni pominjati.

image host server url

Pri silasku ka jezeru, naišao sam i na trolejbus. Star je ali odlično održavan, što je verovatno i ključ dugovečnosti.

Jedna za mene arhitektonska novina: prolaz do najniže ulice vodi preko krova, čini se javne zgrade. Između zgrade i šetališta su još i uključenje na autoput i lokalna pruga, koji se ne vide od krova.

Evo još jednog pogleda na Alpe, ovog puta sa same obale. Rekao bih da su u pitanju Friburški Alpi, ali ne smem da tvrdim.

Malo bliže centru, u jezero se uliva i neka rečica, prethodno formirajući zanimljiv vodopad.

Najzad, posle kraće šetnje, eto nas opet u centru, sa još jednim pogledom na stari grad.

Tu negde u travi, krije se još jedan kuriozitet blizak našoj istoriji:

("Mađarske izbeglice iz 1956. izražavaju svoju duboku zahvalnost građanima Nojšatela koji su ih toplo ugostili")

Na putu ka stanici, prolazimo sa druge strane bloka zgrada pokraj univerziteta.

I za sam kraj, u paralelnoj ulici se nalazi palata "Du Pejru"---velelepno zdanje iz druge polovine XVIII veka. Originalni vlasnik je bio prijatelj Žana Žaka Rusoa koji je prvi izdao njegova sabrana dela, nakon Rusoove smrti.
Ruso je u Nojšatelu živeo, ako se ne varam, oko godinu dana, gde je dospeo upravo uz pomoć du Pejrua, nakon što je proteran iz Francuske. Na tabli u vrtu piše da se du Pejru nadao da će sam ugostiti Rusoa u ovoj palati, no dok je njena izgradnja završena, Ruso je već napustio grad.

To bi bilo sve. Ako vas put ikad nanese u zapadne delove Švajcarske, toplo preporučujem posetu .