TEMA: Stambena novogradnja - praćenje gradilišta

Sloboda, preseljna je malo napred pored marketa

"Rekonstrukcija" preko puta sinagoge. Blago rečeno meni deluje odvratno...

Katastrofa. Po renderu sam znao da ce biti sranje.

Kako su mogli da dozvole da se ovo uradi, prvo zbog spratnosti okolnih objekata

Može li ovaj smajli da se ubaci u zvaničnu listu?

jiggy napisao/la:
Ja nisam rekao da ne koriste postrojenja u okviru ložionice. To se itekako koristi jer su tamo radionice za popravku lokomotiva i vagona. Kredit od Rusije nikada nije ni bio namenjen za završetak ranžirne stanice Novi Sad nego za ostale projekte. A kakav je dogovor napravljen u sa Fiat-om i u vezi čega?

Pa znas da su bili prvi izvozi novog Fiata iz Kragujevca vozom preko Bara?

Verovatno im je prioritet da unaprede zeleznicu na relaciji KG-Bar

Zgradica u Tolstojevoj

na drugom kraju Tolstojeve

Otis Driftwood napisao/la:
Da, znam za to. Mada je pruga Beograd - Bar aktuelna još odavno.

LAŽNA ETIKA I SVI ARHITEKTONSKI ZLOČINI NAŠEG GRADA:


Posle odličnih zapažanja Neusatz-a i Otis-a ali i veom lepog Dujinog predloga na temu datog primera nadogr(a)dnje u Jevrejskoj ulici imam veliku potrebu da se uključim ali i uhvatim tu vremensku sekvencu našeg kulturološkog bića i uradim mali presek stanja u kom se nalazimo čitajući našu arhitekturu današnjice.

Novi Sad, grad koji je posedovao neverovatnu kulturološku slojevitost s kraja XIX i početkom XX veka, sagledavan kao arhitektonsko urbanistička celina koja odgovara svom geografskom podnevlju ali i kulturološkom miljeu jedne regije uvek „izmedju“, pa sve do interesantnog i gotovo nestvarnog (ja ne znam za druge primere) nastanka našeg grada na „GREDAMA“, krivudavim nadvišenjima u močvarnom zemljištu kojima dugujemo nastanak ovako interesantnog „zamršenog“ gotovo „srednjevekovnog“ centra grada u sred ravnice gde se uglavnom „parceliše“ pravolinijski i lenjirom.

U našem gradu je urbana matrica bila prilagodjena geografskim ali i kulturološkim uslovima iz kojih je u svoj svojoj lepoti, kompleksnosti i harmoniji iznikao naš mali ali jako lep grad i njegov stari centar koji sada ovakav kakav je.stoji pred nama u XXI veku da ga mi, ljudi novog vremena, prepoznamo, menjamo, transformišemo, konzerviramo, na kraju krajeva čuvamo i definišemo sve te vremensko / geografske slojeve koje nam je istorija ostavila a koji čine jedno bogatsvo grada i njegovu kulturu.

Pa ipak, u „Srpskoj Atini“ XXI veka, nema dana a da se ne počini neki „Arhitektonski zločin“. Da li će neko ikada zbog ovih „ubistava“ i da odgovara je ono krucijalno pitanje koje ovaj tekst želi da donese.


Odmah tu, ispred Uspenske crkve i onog dela Jevrejske ulice koji je nestao u rušenjima s druge polovine XX veka, nastavak ovakvog trenda gubitka identiteta je lako vidljiv na tužnom primeru nestanka novosadske Secesije, prelepog i najelegantnijeg arhitektonskog stila kojih naš grad ima jako jako malo.


poslednja slika preuzeta sa GooglEath-a

Pa ipak, čini se da je arhitekta srazmerno značaju gradjevine na kojoj radi, nedoraslo i bahato je „povredio“, lupivši joj jak „šamar“ postavljajući „novu“ kupolu koja je izgleda u nekim budućim saopštenjima da bude „JOŠ LEPŠA I STARIJA“ od prethodne... Retorika je svima poznata a i njene posledice po celo društvo evo već tri decenije bez prestanka...

I lajiku je ovde jasno da nema ni K od stare kupole, i da su nežne krivine i materijali ali i detalji dobili neku sklepanu verziju „BADŽICE“ iz onih čuvenih nadogradnji devedesetih. „Šklopocija“ koja „visi“ u stvari je zauvek izbrisala zgradi stil i uništila njenu autentiku koju potkrepljuju i drugi bahati detalji stolarije (drugačije proporcije prozora, materijali), ali i odsustvo ponavljanja originalnih fasadnih dekoracija sa nižeg sprata. Ako ih i bude bojim se da će isto kao i ona gore- nazovi KULA, da „interpretiraju“ onako malo odoka (šac metodom) fasadnu plastiku a s obzirom na „talenat“ arhitekte „uspeh“ je potpuno izvestan...

I onda okrenuvši glavu na drugu stranu tako blizu tog „arhitektonskog zločina“ pojavljuje se veliki kompleks Sinagoge u istom tom arhitektonskom „Secesija“ stilu koji je hiljadama milja daleko od ovakvih arhitektonskih interpretacija XXI veka. Sinagoga zajedno sa svoje dve bočne zgrade još uvek dominir ai ponosno se uzdiže nad ulicom i gradom. Kakav je to izvor inspiracije!


Obe slike preuzete sa GooglEarth-a

Koliko lepote zrači odande, pa opet kao da ljudi ne haju za tako nešto, naša kultura XXI veka kao da je prezire i ne razume; a to se vidi odmah tu preko puta gde misteriozno „Arhitektonsko ubistvo“ već duže vreme traje i vuče se kao najgori otpadnički „leš“ unakažavajući i ono malo lepote koje je ostalo na tom mestu.




„Gradjevina“ preko puta Sinagoge i njenog kompleksa se kao leš u poodmakloj fazi raspada iako ga baš sada „sastavljaju“ crtajući mu lažni „osmeh“ i bojeći mu „obraze“. Našta liči ova groteskna arhitektonska olupina se vidi i na crtežu koji je postavljen ispred „gradilišta“. Tamo je jasno napisana i definisana granica dokle idu radovi rekonstrukcije (crvena vertikalna linija) i dokle je staro (autentično) a dokle novo. Ipak, i to staro, autentično, sa jedinim Ajnfort prolazom je sada pretvoreno u bezglavo biće koje je izgubilo i Ajnfot i originalni prolaz, izgubilo je i tu zaštićenu autentičnu polovinu a „neimari“ su se razmahali pretvorivši ovo mesto u paradoksalno rušilište naše kulture.

Novi arhitektonski grobari bogatih „Biznismena“, „investitora“, Političkih moćnika i podobnih arhitekata, zalutalih i iskrivljenih stručnjaka su se „ugradili“ u ovo veliko „delo“, etički zločin koji će još više da razvodnji naše slabo definisano i na tankim nogama postojano kulturološko biće, brisanjem i nipodaštavanjem istorije. Ali, mi smo Srpska Atina!




I taman kada sam mislio da je tu kraj, odmah tu pored ovog gore navedenog „objekta“ pojavi se u svoj svojoj simbolici stara austrougarska kuća sa zjapećom rupom ulazne partije davno ukradenog i raskomadanog Ajnforta koji je dobro poslužio za potpalu ko zna gde i ko zna kome... A za kraj, na poslednjoj slici, opet to tako nama svojstveno BUDŽENJE i BAHAĆENJE, blaćenje i brisanje istorije koje se na najsimboličniji mogući način odslikalo ispred mene a tu pored Sinagoge jednog sivog dana nekog Novog doba, nekih novih ljudi i nekih novih „arhitektonskih zločina“...

A ko će da odgovara pred zakonom i pred istorijom? Ko?

Dunavski svaka čast na članku!
Nažalost izgleda da je otvaranje departmana za arhitekturu i urbanizam 1996. godine bilo kontraproduktivno za ovaj nekada lepi grad. Umesto da grad bude lepši i uređeniji sve više mi liči na Tiranu Envera Hodže. I ovo malo kulturnog nasleđa će pojesti hiperprodukcija arhitekata.

Dunavski napisao/la:
Mogu slične stvari da se pronađu i u Austro-Ugarskoj. Slika je iz Beča:

FUTOG napisao/la:
Kod njih mogu da se pronađu - kod nas ne moraju da se traže.

Naravno. Nisam hteo da umanjim ovo naše zlo, nego me ovaj slučaj podsetio na ovo iz Beča. Slična pink nijansa.

Otis Driftwood napisao/la:
Upravo sam prosao pored zgrade, demontiraju dizalicu. Da li su gotovi svi grubi radovi ili nisu ne znam, znam da je gradiliste mrtvo nedeljama.

Otis Driftwood napisao/la:
Aj' da iznesem svoje mišljenje.
GraditeljNS je firma koja je preuzela ovo gradilište.
Ta firma se bavi prvenstveno putarskim, zemljanim i sličnim radovima.
Gazda Kalaba ima dobar običaj da zimi radnike uposli na stambenim objektima koje GraditeljNS uvek negde gradi.
Moja pretpostavka je da će se kroz jesen posao intenzivirati.

Ovo kao da stoji iako se vide radnici koji nešto petljaju.


InoBačka napreduje. Zidovi su od prefabrikovanog betona?

Da Inobacka radi zgrade od prefabrikovanog betona tj samo slaze ko lego-kocke Mislim da oni i imaju svoj pogon za prefabrikovane materijale...

S obzirom na poslednje postove u kojima se uglavnom komentarišu nadogradnje, rekonstrukcije ali i novi objekti u užem i širem istorijskom centru grada a povodom iznesenih činjenica koje su u mom prethodnom postu govorile o tome kako se radi kod nas, sada bih želeo da donesem neke primere iz inostrane prakse koje su direktno vezane za arhitektonsko urbanističke intervencije u istorijskim jezgrima pojedinih evropskih gradova u nadi da će ovaj primer iz Njegoševe (InoBačka) makar malo da oplemeni centar grada i uklopi se u postojeći milje ali i neki drugi budući projekti u nas imati idejno / formalnu snagu priemra koje donosim.

Primeri koje donosim su kompleksni i višeslojni po svom značenju jer oni deluju zbirno sa okolnim objektima, njih nije moguće posmatrati bez svog konteksta. Dakle oni su u sprezi, relaciji odnosno jednom harmoničnijem arhitektonskom napramapostavljanju iz koga proizilaze i male urbane sekvence koje spojene u širi urbani milje donose lepotu grada.

Prvi primer je iz Graz-a u Austriji arhitektonskog studija „Nieto y Sobejano“ čija ekstenzija robne kuće u istorijskom centru koje je pod UNESCO-vom zaštitom donosi arhitektonski dijalog izmedju starog i novog na harmoničan način. Tema krovova je iskorišćena kao koncept a kako i ne bi pored divnih dvovodnih i četvorovodnih baroknih komšija iz XVII, XVIII i XIX veka. Arhitekte tačno znaju gde su došle i kako da deluju uz puno poštovanje okoline.




Drugi primer je takodje iz Graz-a istog arhitektonskog studija „Nieto y Sobejano“. Projektni zadatak proširenja i rekonstrukcije postojećeg muzejskog kompleksa „Dezeen_Johanneum“ na najbolji način odslikava kako staro i novo na jedan novi, uveren sam Neo-postmoderan, način mogu da se preklapaju i nadopunjuju. Džinovske lanterne oplemenjuju veliki trg koji u stvari predstavlja u donjem delu nove prostorije muzeja. Sve je spojeno u jedan novi arhitektonko – urbani kompleks pa ipak od autentičnosti starog centra nije narušeno ništa. Da li je moguće i da na našem Trifkovićevom trgu osvane ovakvo rešenje preko čijih lanterni bi smo gledali u otkrivene temelje najstarijeg pozorišta Novog Sada?




Treći primer predstavlja jedan od onih velikih arhitektura gde se gubi jasna granica izmedju novog i starog pretapajući se u novom arhitektonskom sklopu. Arhitekta je Jose Rafael Moneo a objekat predstavlja nadogradnju „Kraljevskog arhiva Navare“. Materijali, proporcije, položaj ali i arhitektonsko urbana strategija integracije potpuno brišu vremenske granice na najbolji način predtavljajući savremeni duh novog sklopa čiji koreni su iz srednjeg veka.




Četvrti primer je iz Barselone arhitekte Josep Llinas-a, a odabran je s obzirom da je ovde ipak tema „Stambena novogradnja“. Projekat Stambene zgrade u ulici CARME 55 predstavlja jedan od amblema tog grada kada je u pitanju stambena arhitektura i interoplacija u istorijskom jezgru. Stari, mračni i uski kvart „El Raval“ arhitekta prepoznaje i „upija“ iz njega novi jezik svoje arhitekture donoseći harmoniju na mestu gde je to jako bitno.



Zgrada poseduje kompleksnu i razudjenu formu zgrade na uglu gde arhitekta u prizemlju prepušta protagonizam starom kitnjastom eklektičnom objektu sa desne strane (slike 1 i 3) dok se u susednoj bočnoj ulici poigrava sa uglovima spajajući svoju kompoziciju veoma precizno i bezbolno sa postojećim nizom (slika 2). Ima tu jako mnogo značenjskih tema ove zgrade ali ćemo spomenuti još samo to da su prozori-vrata zamišljeni i interpretirani iz komšiluka ali i celokupne stambene gradnje Mediteranskog tipa iz XIX veka tipičnog za grad Barselonu.




Zaključak:

Često se branimo nemaštinom i sadašnjom teškom situacijom kada govorimo o uporednoj analizi projekata iz inostranstva i naših „pokušaja“. Ipak, i pored svih materijalnih problema društva ubedjen sam da je neznanje (nestručnost), lenjost, pohlepa i neetičnost glavni uzrok propadanja i gubljenja identiteta. Dakle, problemi nisu materijalne već KULTUROLOŠKE prirode razumevanja istorije, društva, savremenog trenutka, tendencija itd.

Jednostavno, u gradu vlada jedan ideološki haos kojem debelo šuruje i naša struka neetički se postavljajući ne samo prema investitorima već i prema samim sobom uvek birajući „lakši put“ jer često za drugi i ne znamo (nestručnost i nedovoljan osećaj za kontekst i savremeni trenutak) a za to su primeri mnogobrojni – od nove bezlične zgrade Rektorata pa preko novog „vrištećeg meteorita“ Gradjevinskog fakulteta sve do potpuno promašene i previše „izmešane“ stambene zgrade biroa M+ u ulici Petra Drapšina gde prisustvujemo neverovatnoj nedoslednosti izmedju rešenja na plakatu i izvedenog stanja... Tako da „Arhitektonska ubistva“ i dalje traju...


A ko će da odgovara pred zakonom i istorijom? Ko?

Danila Kiša

brzo se formira taj kvart, a ova levo se uskoro useljava