TEMA: Kulturna dobra - Novi Sad

Ovde se mogu postavljati slike kao i sve ostalo vezano za temu kulturno istorijskih dobara grada Novog Sada. U nadi da će biti sve više onih koji će se sa poštovanjem i civilizovano odnositi prema zajedničkom neprocenjivom nasleđu...

Arheološki park na trasi bulevara



U Novom Sadu na lokalitetu Sajlovo otkriveno višeslojno nalazište sa ostacima naselja počev od najstarijeg neolita, pre 7.000 godina

Novi Sad – Novosadskim arheolozima ostalo je manje od trideset radnih dana, ni polovina vremena koliko im je data, da istraže najstarije otkriveno naselje na ovim prostorima, kuda bi trebalo da prođe poslednja trasa novog Bulevara Evrope i spoji se s Rumenačkim putem. Na lokalitetu Sajlovo, zapravo, otvoreno je višeslojno arheološko nalazište – ostaci naselja, naseobinskih objekata i nekropola od najstarijeg neolita, pre 7.000 godina, preko eneolita – bakarnog doba, pre 5.000–4.000 godina, do velikog kasnoantičkog naselja iz III–IV veka nove ere.
Odranije je bilo poznato da je ovaj prostor stare visoke obale Dunava zona potencijalnih arheoloških lokaliteta, a kako će se zaštita arheološkog kulturnog nasleđa uklopiti u gradske urbanističke planove, koji oko nove saobraćajnice predviđaju izgradnju infrastrukturnih objekata, ostaje tek da se vidi. Zaštita kulturne baštine obaveza je ne samo grada i pokrajine, nego i države Srbije, koja je prošle godine potpisala (revidiranu) Konvenciju iz La Valete.
– U arheološkim iskopima otvorena je površina od oko 3.500 kvadrata, i u „malom” uzorku do sada je otkriveno 113 kuća (zemunica, poluzemunica, koliba i jama), ekonomskih (ostava, silosa i trapova) ili komunalnih objekata (rovova i odvodnih kanala), 19 grobova, kao i obilje pokretnih arheoloških nalaza (kamenog i koštanog alata, grnčarije, raznih predmeta pokućstva za svakodnevnu upotrebu i životinjskih kostiju) – objašnjava rukovodilac istraživanja Dušanka Veselinov, arheolog-konzervator Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada.
Najstariji stanovnici na ovim prostorima živeli su u zemunicama i pravili grnčariju. Grube keramičke posude izrađivane su od zemlje u koju je dodavana pleva, bile su oblikovane rukom i ukrašavane noktom, a potom pečene u otvorenim jamama. Iz ranog neolita otkriven je i jedan grob pokojnika koji je bio sahranjen na ostacima izgorelog stambenog objekta.
Pronađeno je i nekoliko predmeta iz mlađeg neolita – vinčanske kulture, ali je najveće iznenađenje za arheologe bilo otkriće nekropole iz bakarnog doba i 14 grobova sa pokojnicima sahranjenim u fetusnom (zgrčenom) položaju. Uz nekropolu pronađen je i deo naselja iz ovog perioda, što Sajlovo izdvaja kao lokalitet na kojem se može mnogo više saznati o životu ljudi iz bakarnog doba, jer su do sada otkrivane samo nekropole.
– Naša je obaveza da kroz prostorno-plansku dokumentaciju, kako smo to i do sada radili, stalno ukazujemo na značaj ovog prostora, a sada imamo i arheološko nalazište. Mislim da je to dovoljan razlog da uz put koji nosi evropski naziv ne budu samo pumpe i marketi, što ne sporimo da je korisno, nego i nešto što se u Evropi radi, a to je arheološki park – ističe Dušanka Veselinov.
Zavod za zaštitu spomenika kulture Novog Sada sačinio je projekat, utvrdio mere zaštite i metodologiju arheoloških istraživanja i uključio u rad kolege iz Muzeja Vojvodine, Muzeja grada i mnogobrojne spoljne saradnike. Na lokalitetu Sajlova svi su maksimalno angažovani, čak i po kiši, kako se ne bi izgubilo dragoceno vreme. Da bi bili brži i efikasniji pomogla su geomagnetna ispitivanja, koja su vrlo precizno definisala mesta sa najviše arheoloških nalaza.

---

Na bačkoj obali živeli Sarmati
– U vreme Rimskog carstva, čije su granice bile na Dunavu, na bačkoj strani, već u I veku, doseljavala su se sarmatska plemena, naroda južnoruskog-iranskog porekla. Sarmate kroz istoriju pominju mnogi antički i kasnoantički istoričari, a Herodot je rekao da su nastali iz brakova Skita i Amazonki. Do sada smo imali samo sporadične nalaze na teritoriji grada koji su se mogli pripisati sarmatskoj populaciji, a sada je pronađeno veliko i bogato naselje sa obiljem arheološkog materijala – ističe arheolog Nadežda Savić, kustos-savetnik Muzeja grada Novog Sada.

---

Nalazište iz XI vekapopločano behatonom
Pre nekoliko godina, tokom radova na parternom uređenju prostora Katoličke porte u centru grada, pronađeni su dokazi da je na tom mestu u XI veku postojalo naselje, koje je najverovatnije bilo uništeno pod najezdom Mongola. Stručnjaci su predlagali da se deo nalazišta konzervira, zastakli i učini atraktivnim za turiste, ali je porta ipak popločana behatonom.



Miroljub Mijušković
objavljeno: 01.11.2010.

Izvor: Politika

Sorry za ponovno potezanje teme od pre mesec dana ali mislim da zaslužuje pažnju i te kako. U iščekivanju svežih informacija...

СПОМЕНИК ЖРТВАМА РАЦИЈЕ

Нови Сад, Кеј жртава рације

Знаменито место од великог значаја - 1988/1991

На кеју који данас носи име Кеј жртава рације, мађарски фашисти су у „јануарској рацији", спроведеној од 21. до 23. јануара 1942. године, извршили масовно стрељање више од хиљаду Срба, Јевреја и Рома. На том месту, уз Дунав, подигнута је 4 м висока бронзана композиција названа: „Породица", посвећена жртвама крваве рације. Споменик је рад вајара Јована Солдатовића и откривен је 1971. године.

Почетком 1992. године употпуњен је са 78 бронзаних плоча које је радио исти аутор. На четири плоче исписане су српским и хебрејским језиком основне информације о трагичном догађају, а на 66 плоча су имена убијених грађана Новог Сада. Између плоча са текстовима, ритмички су распоређене плоче украшене симболима Давидове звезде (4 плоче), крста (2) и оцила (1). Испод споменика се налазе плоче са текстовима на српском, мађарском, словачком и хебрејском језику. Реконструкција више насилно уклоњених плоча извршена је 2004. године.

КОМПЛЕКС ЈОДНЕ БАЊЕ

Нови Сад, Улица футошка 68
Просторно културно-историјска целина од великог значаја - 1986/1991



Бања је настала када је током копања артерског бунара 1897/98. године на овом месту откривена топла вода. Потреба за коришћењем лековите воде одмах је условила изградњу дрвених барака, као привремених објеката. Убрзо је основано и акционарско друштво, а први управник Вилт Вилхелм био је 1906. покретач идеје о градњи одговарајућег и трајног објекта. Комплекс јодног купатила са главном зградом и „купатилом", у њеном залеђу, изграђен је 1909/10. према пројекту који је 1908. године потписао Имре Франчек, архитекта из Будимпеште.
Спратни објекат је дубоко повучен у односу на уличну регулацију, а испред њега је, посебним пројектом, уређен парковски простор. Основу карактерише развучени правоугаоник са два попречна крила, која се на главној фасади појављују као истакнутији ризалити. Јодној бањи дат је, чини се веома смишљено, престижнији изглед на највидљивијем уличном делу. Штуко декоративна и симболична орнаментика - нимфе, рибе, картуша са годином почетка и заврштка градње, висока атика са окулусом уоквиреним венцем, фризови и конзоле распоређена је поред и изнад главног улаза. Над централним делом је четворострана купола са лантерном, фланкирана двема мањим, завршеним профилисаним шиљцима.
Високо подигнути улаз води до централног хола чији су зидови такође богато декорисани штуко орнаментиком, а унутрашњост куполе перфорирана окулусима са тиркизним стаклима. Десно и лево од хола су дугачки ходници са просторијама у низу. Ти делови објекта су функционални, али скромно обрађени. Данас су ту смештена три одељења Института за медицинску рехабилитацију Медицинског факултета у Новом Саду.
Уз источну фасаду, 1929. године подигнут је Хотел Парк, по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића. На згради, неправилне правоугаоне основе, примењен је еклектички академизам. Занимљив објекат некадашњег базена, управно постављен на средину дворишне фасаде Јодне бање, напуштен је и потпуно девастиран.

КОМПЛЕКС СИНАГОГЕ

Нови Сад, Улица јеврејска 7-11
Просторно културно –историјска целина од великог значаја - 1983/1991



Комплекс обухвата Синагогу, бившу јеврејску школу и општину. Објекти су изграђени истовремено, у периоду од 1906. до 1909. године, према пројекту будимпештанског архитекте Липота Баумхорна, који је био градитељ још педесетак синагога на простору Аустроугарске монархије. Синагога има основу тробродне базилике са припратом, двема кулама квадратне основе на прочељу, трочланим апсидалним делом и доминантном куполом над средиштем крова. Изведена је са стилским обележјима сецесије. На главној фасади трочлани портал са забатом надвишен је монументалном архиволтом са розетом. Зидна оплата је од жуте клинкер опеке са равно малтерисаним површинама. Орнаменти, рубови прозора и портала изведени су испуштањем опека из зидне равни.

У ентеријеру Синагоге упечатљива је масивна зидана прегра-да хора са макетом Јерусалимског храма на врху, декорација фризова на оградама галерија и витражне орнаменталне композиције на прозорима и крилима врата. Посебно импресиван витраж изведен је у куполи на великој висини.

Порту Синагоге затвара гвоздена ограда са зиданим ступци-ма, обликована у духу стила заступљеног на овом вредном јеврејском комплексу. После велике реконструкције изведене осамдесетих година XX века, јеврејски храм предат је граду на коришћење те се у њему данас одржавају многе културне манифестације.

Зграде школе (данас Балетска школа) и општине (у којој се и даље налази Јеврејска општина, али и велики број станова), налазе се бочно од храма. Изграђене су од истог материјала и у стилски уједначеном концепту.

СПОМЕН-ГРОБЉЕ БОРАЦА НОР-а

Нови Сад, Руменачки пут 65

Просторно културно-историјска целина од великог значаја - 1985/1991



У оквиру Новог градског гробља, на правоугаоној површини (108,67х142,95 м) налази се Спомен-гробље бораца народноослободилачког рата 1941-1945. Завршено је и отворено за јав-ност 21. октобра 1984. године поводом четрдесете годишњице ослобођења Новог Сада (23. октобар). На гробљу су сахрањена 286 погинула борца, а уклесана су и имена 538 погинулих, који су сахрањени на другим местима.

Спомен-гробље је подигнуто по идејном решењу архитекте Чедомира Радовића, који је са вајарем Војином Дедејевићем и групом сарадника, освојио другу равноправну награду на општем Југословенском конкурсу. Скулпторски изведени симболи од белог камена дело су вајара Саве Халугина из Суботице.

Површина гробља је стазама у каменој коцки издељена на 5х12 поља, што симболише године и месеце рата. На улазу су две удвојене монументалне форме у сивом мермеру које симболизују „нишан", док је на крају гробља форма која симболизује „мушицу". Повезује их стаза са симболичним називом „Авенија револуције".

СТАРА НОВОСАДСКА ГРОБЉА (Гробља ван употребе)

Алмашко, Успенско, Католичко са Евангелистичким и Јеврејским гробљем

Нови Сад

Просторно културно-историјска целина од великог значаја - 1984/1991



Гробља су формирана у другој половини XIX века, нешто после 1860. године, после донете уредбе о њиховом дислоцирању из црквених порти. После отварања Новог градског гробља 1974. године, одлучено је да се она више не користе, а тиме је, исто-времено, престало вековно одвојено сахрањивање по вери и нацији. Одлуком градске власти 1991. она су поново отворена - активирана за сахрањивање.

Стара гробља у Новом Саду су непроцењив материјални траг и извор података за проучавање историје етничког састава ста-новништва, појединачних личности које су деловале у сфери политике, привреде или културе, затим палеографији, социјал-ним аспектима заједница и појединаца. Taкође, она пружају и информације о актуелним креативиним опредељењима клеса-ра и уметника. У том смислу читљиве су и извесне специфичнос-ти у истраженој области, од гробља до гробља.

На њима су подизане капеле, према верским канонима сахрањи-ваних. На Јеврејском гробљу налази се капела квадратне осно-ве са централном монументалном куполом из 1905. године, а у њеном окружењу су репрезентативни сецесијски споменици. Капела на Римокатоличком гробљу изграђена је у неоготичком стилу, а на главној стази је упечатљива монументална тријум-фална капија. На Алмашком гробљу, капела триконхалне осно-ве и иконостасом сликара Павла Симића, настала је по угледу на средњовековну моравску архитектуру, док је она на Успенском гробљу, скромних димензија и опреме, са одвојеним звоником, изграђена 1927. године након рушења Јовановске цркве.

Споменици су типолошки веома разноврсни. Присутни су сло-бодни камени крстови (из ране фазе), обелисци, маузолеји, пло-части са рељефом или архиволтом, пројектовани, портретни, фигурални, симболични. Регистровани стилови носе одлике класицизма, романтизма, реализма, сецесије, модерне и соцре-ализма. Обликовани су претежно од сивог и ружичастог камена из оближњих мајдана, а највише од скупоцених врста мермера. Пописано је двадесетак радионица и имена каменорезаца.

Као дела високог ликовног квалитета валоризована су два спо-меника: Споменик породице Ненадовић на Успенском гробљу, у форми маузолеја са фигуралним детаљима, 1927. је израдио признати сплитски вајар Марин Студин. У ниши споменика, типа маузолеја, на крају главне стазе Римокатоличког гробља, налазиле су се, у белом мермеру исклесане, стојеће фигуре мла-дића и девојке у загрљају (висине око 30 цм), непознатог аутора. Скулптура је пре неколико година нестала.

Као целина, стара гробља су неодвојиви део културног наслеђа Новог Сада. У оквиру целине су, претходно, утврђена споменич-ка својства за преко стотину надгробних споменика знаменитих културних, јавних, политичких личности и грађана Новог Сада.

КУЋЕ ТРШЧАРЕ

Нови Сад, Улица Kраљевића Марка 24, 26, 26a, 28 и 30
Просторно културно-историјска целина - 1998.



Старе народне војвођанске куће „тршчаре", сачуване су у улич-ном низу и представљају просторно културно-историјску це-лину која има амбијентални значај. Саграђене су крајем XVIII и почетком XIX века од набијене земље (зидови), трске (кро-вопокривач), дрвета (кровна конструкција, столарија) и опеке (димњаци). И поред, током протеклог времена, неизбежних по-правки и санација, сачувале су битна рурална типска обележја. Реч је о приземницама издужене правоугаоне основе, које су на уличну регулацију постављене краћом страном, а подужном дубином парцеле. Одељења су распоређена у низу: соба, кухиња, соба.

Куће имају уобичајено решене уличне фасаде са два прозора, троугаоним забатом и избаченим кровним стрехама. Испред њихових дворишних фасада, на којима су собни прозори и кућна - кухињска врата, пружа се трем - „гонак", наткривен и подухваћен дрвеним стубовима. На доњем забатном зиду уобичајена су дрвена врата која воде на таван, незаменљиву оставу ратарских домаћинстава.

Ове тршчаре у наставку дворишта имају баште где њихови власници и данас традиционално гаје повртарске производе.

СТАРО ЈЕЗГРО НОВОГ САДА

Нови Сад
Просторно културно-историјска целина - 2008.



Старо језгро Новог Сада обухвата простор историјског центра града, у границама у којима је, након низа урбанистичких захвата, до данас сачувана његова аутентична урбана матрица, културно-историјски и просторно-функционални идентитет. Археолошка истраживања започета на овом простору деведесетих година XX века донела су материјалне доказе о постојању средњoвековног насеља, формираног након завршетка Велике сеобе народа, као и доказе о континуитету настањивања у позносредњовековном периоду до подизања нововековног града. Првобитна основа старог језгра формирала се крајем XVII века на сувим гредама омеђеним рукавцима Дунава, на месту средњовековног насеља. Први житељи насеља били су градитељи мостобрана, војници, трговци, крчмари и занатлије који су својом делатношћу подмиривали потребе градитеља и посаде Петроварадинске тврђаве. Поред Срба и, у мањем броју Јевреја и Немаца, који су, према старим пописима, били први становници Петроварадинског шанца, до средине XVIII века овај простор насељавају велике групе Јермена, Грка, Цинцара, Јевреја и Немаца, као и Срба избеглих из Београда и осталих делова тадашње Србије, после закључења Београдског мира (1739) којим је Аустрија поменуте области предала Турцима.

Препознатљива, до данас сачувана, урбана матрица, највећим делом, спонтано је формирана до средине XVIII века, а у цели-ни довршена у првој половини XIX века, након примене првих хидротехничких мера и захвата на регулацији насеља (1819). На том простору развијао се управни, просветни, црквени, културни и трговачки живот града, који је условио и адекват-но градитељско наслеђе. Простор старог језгра унутар утврђе-них граница обухвата 35ха, и у њему су сачувани морфолошки усаглашени блокови, тргови и добро планирани низови кућа грађени у временском распону од настанка нововековног гра да до данас. Преовлађује спратна и партерна градња са визу-елно доминантним торњевима сакралних објеката и куполама појединих репрезентативних јавних и приватних палата. Време њихове градње обележило је и стилску припадност, тако да су заступљени објекти барока, класицизма, романтизма, историз-ма, сецесије и, у мањем броју, касније између два светска рата, објекти модерне.

Најстарији архитектонски слој старог језгра сачуван је у низови-ма кућа Змај Јовине и Дунавске улице, затим у блоковима које формирају улице Пашићева, Милетићева, Његошева, Грчкош-колска и Николајевска, све до улице Јована Суботића, а нешто даље, ка југозападу, у блоку Градске куће. То су, претежно, спрат-не куће настале у великој обнови града непосредно после Буне и мали број објеката који су избегли уништење у бомбардовању 1849. године, попут кућа у Змај Јовиној 28 (1720) и Змај Јовиној 25 (1751), Старе православне болнице (1730) и Католичке пле-баније (1808). У рану градитељску групу, која веома доприноси високим амбијентално-архитектонским квалитетима овог прос-тора, сврставамо сакралне објекте: Николајевску цркву (1730), Саборну цркву (1741) и Успенску цркву (1765-1777). Касније, током XIX века, настају: Гркокатоличка црква св. Петра и Пав-ла (1822) и Римокатоличка црква Име Маријино (1895). Поред ових, и низ других објеката, својом просторном диспозицијом, репрезентативношћу, културно-историјским значајем, стил-ско-архитектонским одликама и амбијенталним вредностима, доприносе валоризацији старог језгра као материјалног сведо-чанства о генези града сачуваног у постојећем уличном растеру и континуитету садржаја који карактеришу овај простор као ис-торијски центар Новог Сада.

Конзерваторски радови на појединачним објектима, као и на фасадама, извођени су у већем обиму крајем седме деценије XX века и у периоду између 2002. и 2008. године.

БИВШИ „ГРАНД ХОТЕЛ МАЈЕР"

Нови Сад, Трг слободе 5
Споменик културе од великог значаја - 1983/1991



Зграда на централном градском тргу подигнута је 1892. године као репрезентативни Гранд хотел Мајер. Изградњу је финансирао Емерих Мајер, док је име аутора пројекта, осмишљеног по принципима необарока, остало непознато. У приземљу је била типична "градска кафана". Хотел је саграђен на месту где се од средине XVIII века налазила кафана, касније хотел Зелени венац. Од 1947. године и Мајеров хотел постаје „народни" под именом Хотел Слобода, а од 1953. године уступљен је војсци за Дом ЈНА.
Забележено је да је овде 1918. године одржана Велика народна скупштина на којој је донета одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Зграда има два спрата и двосливни кров на коме је упечатљива купола са, до недавно, полихромним покривачем од шкриљаца који је замењен бакром. У приземљу главне фасаде су полукружно завршени отвори, у низу. На средини фасаде је ризалит, спратови су повезани вертикалама удвојених пиластера који фланкирају сликовити балкон на првом спрату и троделне отворе на оба спрата. Десно и лево од ризалита су по четири вертикале прозора, који су при угловима удвојени. На слободним, равним, површинама фасаде распоређена је плитка, орнаментално разноврсна декоративна и симболична пластика. Крајем деведесетих година XX века, простор у партеру је радикално „осавремењен", и тада су откривена два оригинална стуба од ливеног гвожђа. Данас је зграда у потпуности прилагођена потребама Војвођанске банке. Пре радова на реконструкцији, 1995. године, извршена су заштитна археолошка истраживања.

МУЗЕЈ ШТАМПЕ

Нови Сад, Улица Војислава Илића15
Споменик културе од великог значаја - 1964/1991



У скромној, партерној кући била је смештена илегална база комунистичке партије у којој је за време Другог светског рата живела и радила група активиста, пре свих власник Ћира Шовљански и Светозар-Тоза Марковић, организациони секретар Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије.
База (скривница), стешњен простор (1,60 х 2,20 м) налазила се испод терасе у средњем, подрумском делу куће. У њој је основан ПК НОО за Војводину и доношени су закључци и директиве за даљи рад. Такође, овде је штампан први број листа „Слободна Војводина", иначе претеча данашњег „Дневника". Базу су открили мађарски фашисти и у ноћи између 18. и 19. новембра 1942. извршили напад. У оружаном сукобу погинула су двојица активиста, док је Светозар Марковић-Тоза тешко рањен и ухваћен.
Историјски значај куће обележен је спомен-плочом 1964. године, а од 1991. године у њеним просторијама налази се Музеј штампе. Конзерваторски радови изведени су 1981. и 1989. године.

ПЛЕБАНИЈА

Римокатолички жупни уред
Нови Сад, Католичка порта 3
Споменик културе од великог значаја - 1973/1991



Зграда својим положајем затвара западну страну једног од најлепших тргова у граду, на чијем се простору некад налазила црквена порта са гробљем. Саграђена је 1808. године према пројекту Георга Ефингера. Римокатоличка жупа основана је још 1718. и њено дуго деловање везано је за новосадску римокатоличку заједницу при цркви Име Маријино. Драгоцен је пример грађевине са стилским одликама из прелазне епохе барока у класицизам. Једноспратница, правоугаоне основе, има симетрично компоновану фасаду са седам вертикала отвора. На плитком централном ризалиту су четири јонска пиластра и венац гирланди са мотивом кругова и кићанки на површини кровног надзитка. Овде примењена декоративна пластика носи ближе одлике „цопф" стила, који се везује за епоху Луја XVI, што посебно издваја Плебанију из постојећег фонда објеката старог језгра Новог Сада. Доминантан, четвороводни кров са два масивна оџака, припада традицији барокне градње и као такав готово је једини који је преостао после страдања града у Буни 1849. године.
Над просторијама у приземљу, са масивним преградним зидовима и дубоким сводовима, смештене су канцеларије и архива цркве, док су на спрату приватне одаје црквених личности.
Испред зграде, на простору некадашње порте, пре извођења радова на партерном уређењу 2006. године, извршена су заштитна археолошка истраживања.

СЕДИШТЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

Улица Матице српске 1
Споменик културе од великог значаја - 1973/1991



Палата, у којој је данас седиште Матице српске, саграђена је између 1910. и 1913. године за потребе сиротишта под називом: „Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду", према пројекту архитекте Момчила Тапавице. Марија Трандафил (1816-1883) је још 1878. године сву своју имовину поверила Матици српској, када је и формиран посебан фонд. По својој некадашњој и садашњој намени, по композицији, обликовању и позицији, палата има веома важан културно-историјски и урбанистичко-архитектонски значај.
Једноспратни објекат, са дугачким крилима дуж две улице, имазасечен угао са еркером на спрату и нешто повученијом куполом сложене архитектонике. Фасаде, рашчлањене ризалитимаса троугаоним фронтонима, трапезасте куполе на крову у њиховим осама, хоризонтални кордонски венци, као и решења у ентеријеру, стилски припадају, позном историзму. Обради и опреми ентеријера посвећена је изузетна пажња у избору и богатству материјала и квалитету занатско-уметничке израде.
Стално седиште Матице српске зграда је постала 1928. године. Поред Библиотеке са пространим читаоницама, ту су смештена многобројна матичина одељења (рукописно, лексикографско и друга научна одељења) као и уредништво нашег најстаријег часописа Летописа Матице српске, издавачки центар, антикварница и књижара.
У згради се налази већи број портрета оснивача Матице српске и других значајних личности, чији су аутори позната имена историје српског сликарства. Испред зграде, у Улици Матицесрпске, постављено је шест биста знаменитих личности. Уз калкански зид, у истој улици, изграђен је 1990/91. године савремени анекс, по пројекту архитекте Милана Марића. Изградњи анекса су предходила заштитна археолошка истраживања. Конзерваторски радови извођени су 1974-75, 1986-87.

ВЛАДИЧАНСКИ ДВОР
Нови Сад, Улица гимназијска2
Споменик културе - 2007.



Владичански двор у Новом Саду изграђен је на месту старог двора који је 1741. године подигао бачки владика Висарион Павловић. Пошто је стари двор страдао у Буни 1849. године,архитекта Владимир Николић је пројектoвао нову зграду којаје завршена 1901. године. Својим архитектонско-стилским решењем, једноспратна зграда двора, данас представља један од најупечатљивијих симбола Новог Сада.
Основа је у облику развученог ћириличног слова П са нешто краћим левим крилом. У обликовању, посебна пажња је поклоњена решењу главне фасаде на којој је и главни улаз. Други се налази на крају левог крила. Над отворима, у форми монофора, бифора и трифора, су полукружни камени фронтони са орнаментима плитког двочланог биљног преплета. Фасаде имају оплату од окер керамичких плочица. Кров је низак, готовозаклоњен оградом од балустера. Над централним делом објекта је пирамидална купола са лантерном на врху.
У приземљу су ходници са канцеларијама у низу. На спрату су,поред осталих просторија, свечани салон, пространа трпезарија са зидним композицијама сликара Владимира Предојевића, капела са иконостасом руског сликара Курочкина и стан за владику. У скоро свакој просторији су сачуване каљеве пећи произведене у познатим европским фабрикама. Архитекта Николић је овај важан објекат пројектовао користећи стилизацију византијских и српских средњовековних искустава. Тако је постигнут креативни архитектонско-стилски склад. Уз сав историјски значај који је током протеклог века сублимиран у овој палати, Владичански двор има изузетну вредност.
Конзерваторски радови на замени кровног покривача и санацији дворишних фасада изведени су 2006/07. године.

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА

Нови Сад, Улица дунавска 1
Споменик културе - 1997.



Подаци о градњи овог важног културно-историјског здања нису познати. Кућа се први пут помиње 1853. године када је пројекат обнове урадио градитељ Андреас Ханер. Тада улична фасада добија класицистички изглед са два кибиц фенстера на спрату и низом лунета над отворима приземља. По налогу власника Српске гимназије и пројекту мајстора Манојла Петљанског, 1909. изглед фасаде је измењен у стилу сецесије. У овој кући је др Јован Суботић 1870. године основао штампарију и издавао лист "Народ", а од 1885. у њој се налазила и Српска читаоница коју је 1958, заједно са књижним фондом, преузела данашња Градска библиотека.
Пространа једноспратница са основом у облику латиничног слова Л, некада се налазила као друга кућа у уличном низу. После Другог светског рата срушена је прва кућа у низу, а током 1970. под надзором Службе заштите, спроведена је темељна реконструкција овог објекта. Тада је уличној фасади враћен изглед из средине XIX века, а на калканском зиду дугачког крила отворени су прозори са класицистичком декорацијом, по угледу на решење нестале угаоне куће. У средишту фасаде у Дунавској улици, сачуван је стилски драгоцен камени колски улаз, вероватно настао у најранијој фази објекта, са типичним техником израде, барокно-класицистичком контуром и каменим одбојницима. Подрум и приземље су засведени полуобличастим и
пруским сводовима. На дворишном крилу је комуникативни балкон сегментне конструкције на профилисаним каменим конзолама са оградом од кованог гвожђа.
У периоду 2005/06. извршена је адаптација ентеријера и активирање таванског простора за потребе Градске библиотеке.

"ГРЧКА ШКОЛА"

Нови Сад, Улица грчкошколска 3
Споменик културе - 1997.



Зграда је позната под називом Грчка школа. Подигли су је новосадски Грци и Цинцари већ у другој половини XVIII века. Обновљена је 1821. године, а за време Буне 1848. у њој су новосадски Срби одржали скуп на коме су донели одлуку о дизању устанка, што говори, поред осталог, и о њеном историјском значају. Као и многе куће у граду, јуна 1849. године и ова је страдала, па је до 1853. била у рушевном стању. Тада је почело прикупљање прилога за њену обнову. План је сачинио Фриц Шлауб, а предрачун радова зидарски мајстор Андреас Ханер. Велики грађевински радови изведени су по класицистичким принципима. Ипак, изглед фасаде у необарокном декоративном склопу, по свему судећи, резултат је неке касније обнове, вероватно с краја XIX века.
Спратна зграда има широк, асиметрично постављен, двокрилни улаз. На уличној фасади је укупно шест оса отвора. Партерни део фасаде обрађен је у имитацији камених квадера, док је на спрату упечатљива прозорска необарокна декорација: балустерски низ на парапетима и сегментни фронтони са орнаментом у облику шкољке. Поткровни конзолни фриз пресечен је таванским отворима, који су затворени декоративним розете тама. На средини спрата, изнад кордонског венца, постављена је спомен плоча од ружичастог камена на којој је уклесан текст о обнови објекта 1821. године. У уличном делу зграде пројектовани су станови, а у крилу са леве дворишне стране налазила се учионица. Степенишно крило има касетирану таваницу и богато обликовану ограду од кованог гвожђа. Током деведесетих година XX века тавански простор претворен је у стамбени, а фасада је обновљена.

24 надгробна споменика на Успенском гробљу

Нови Сад, Улица новосадског сајма
Споменици културе - 1968/1991



На Успенском гробљу у Новом Саду, априла 1968. године регистрована су и Законом заштићена 24 надгробна споменика са гробним местима на којима почивају знамените личности. У оквиру просторно културно-историјске целине „Гробља ван употребе", они су 1991. категорисани као споменици културе од великог значаја:
Надгробни споменик са крстом Милоша Димитријевића (1824-1896), политичара и председника Матице српске,
Надгобни споменик Михајла-Полит Десанчића (1833-1920), адвоката,
Надгобни споменик Косте Трифковића (1843-1875), књижевника,
Надгробни споменик Јована Грчића (1855-1941), писца и професора,
Стари споменик од ружичастог камена са крстом Јована Обреновића (1786-1850), генерала,
Надгробни споменик са портретом у рељефу Јована Хаџића (1799-1869), политичара и једног од оснивача Матице српске,
Надгробни споменик са крстом Јакова Игњатовића (1824-1889), књижевника,
Надгробни споменик Светозара Милетића (1826-1901), правника, политичара, најистакнутије политичке личности код Срба у Војводини у другој половини XIX века и Јаше Томића (1856-1922), политичара, оснивача Српске радикалне странке у Војводини,
Надгробна плоча на којој је медаљон са рељефним портретом Васе Стајића (1878-1947), професора,
Надгробни споменик са медаљоном и рељефним портретом Аксентија Мародића (1838-1909), сликара,
Надгробни споменик др Ђорђа Натошевића (1821-1887), лекара и педагога,
Надгробни споменик Стевана Брановачког (1804-1880), адвоката и градоначелника Новог Сада,
Надгробни споменик са крстом и портретом у рељефу Јосифа Руњанина (1831-1876), официра и композитора,
Надгробни споменик др Милана Петровића (1879-1952), професора,
Надгробни споменик Христине Тинке Лукић (1862-1911), глумице,
Надгробни споменик Петра Биге (1811-1879), генерала,
Надгробни споменик Радивоја Врховца (1863-1946), филолога,
Надгробни споменик Косте Јорговића (1882-1918), сликара,
Заједничка гробница са монументалним неоготичким спомеником у коју су 1921. године из порте срушене Јовановске цркве пренети посмртни остаци следећих знаменитих личности Новог Сада: Димитрије Сервиски, народни добротвор, Геврасије Петровић, архимандрит манастира Беочин, Павле Стаматовић, прота новосадски, Аца Костић, члан Народног одбора у Буни 1848/49, Ђорђе Пасковић, професор Новосадске гимназије, Станислав Шумарски, мајор, Коста Богдановић, књижевни критичар, Илија Захаријевић, професор Београдске гимназије, члан главног Народног одбора у Буни 1848/49, Димитрије Аврамовић, сликар и писац,
Надгробни споменик са оградом Васе Пушибрка (1838-1917), професора,
Надгробни споменик Филипа Недељковића (1788-1872), добротвора
Надгробни споменик Александра Морфидиса (1810-1889), композитора,
Надгробни споменик са крстом Јована Београдца (1812-1889), официра и писца,
Надгробни споменик Димитрија Јовановића (1840-1908), сенатора.

КОМПЛЕКС "БАНОВИНЕ"

Нови Сад, Булевар Михајла Пупина 16
Споменик културе - 2007.



Комплекс је изграђен по пројекту архитекте Драгише Брашована, у релативно кратком периоду од 1936. до 1939. године. Двоспратна Бановина (180x44м) има потковичасту основу, која се на западној страни завршава полукружном формом а на источној доминантном кулом. Волумен објеката акцентован је хоризонталама прозора и тракастим, равним мермерним фасадним површинама. Репрезентативни улаз са Булевара Михајла Пупина концептуално је, посебно истакнут. Над њим су, у простору изнад балкона, до 1945, као необичан украс, били медаљони са ликовима два српска краља и четири војводе. Барељефи, изведени по угледу на оригиналне, поново су постављени 2007. године.
Ентеријер је функционално организован за потребе многобројних бановинских служби. Централни хол има импресиван свечани изглед те се, поред политичких, веома често користи и за манифестације културе.
У залеђу је палата Већнице, тако названа по великој сали, која и данас служи за заседање Скупштине АП Војводине. Поред многобројних просторија у овој палати налазио се и банов стан (данас у функцији кабинета). Улазни хол је, такође, свечан и са посебном пажњом пројектован.
Бановински комплекс је врхунско Брашованово дело настало у стилу модерне са тек дискретно примењеним традиционалним архитектонским детаљима. Квалитетно грађени, са применом врхунских материјала, на овим објектима и после скоро седам деценија од изградње, готово да нема већих оштећења. Уз неоспорно потврђен врхунски креативни домет, Бановински комплекс представља најважнији градитељски симбол Новог Сада.

КОМПЛЕКС ПАСТЕРОВОГ ЗАВОДА
Нови Сад, Улица Хајдук Вељкова
Споменик културе - 2001.



Поред главног објекта Пастеровог завода, овим комплексом обухваћена је и "Хемптова кућа", кућа првог директора ове установе, као и биста Луја Пастера (1822-1895), рад у бронзи Милорада Јовановића из 1932. године. Луј Пастер био је велики научник који је, поред многих проналазака, заслужан за откриће вакцине против беснила.
Слободностојећи једноспратни објекат, наменски изграђен 1921. године, налази се у склопу комплекса Градске болнице. Правоугаоне је основе, равно малтерисаних фасада, без декорације. Испред издигнутог улаза налази се зидано приступно степениште. Четвороводни кров завршава се лантерном на врху. Ентеријер је пројектован тако да функционално задовољи потребе ове специфичне научно-медицинске установе (лабораторије, канцеларије и наменски уређена библиотека) али и да све до данас сачува кабинет др Хемпта, оснивача Завода.
"Хемптова кућа" се налази у непосредној близини главне зграде Завода и једини је објекат сачуван из групе "Декерових барака" добијених од Немачке после Првог светског рата, на рачун ратних репарација. То је типска кућа подигнута у хоризонталном дашчаном склопу и зиданим партијама у ентеријеру, са стрмим кровом покривеним фалцованим црепом. Као установа, Пастеров завод има изузетно велики научни значај, јер се једини бави специфичном делатношћу - производњом вакцине против беснила.

КУЋА У ДОСИТЕЈЕВОЈ УЛИЦИ 10
Нови Сад, Доситејева улица 10
Споменик културе - 2007.



Велика грађанска кућа налази се у делу града познатом под називом Салајка. Према сачуваној документацији из 1909. годи-не, пројекат је за власника Фрајд Исидора урадио новосадски градитељ Берцелер Липот. То је високо партерна кућа на којој су фасада и ентеријер доследно изведени у духу мађарске ва-ријанте стила сецесије. Веома вредне сецесијске каљеве пећи, нажалост, су срушене, а њихови делови пронађени на тавану.
Фасада заузима широк улични фронт, асиметрична је и на њој су три ризалита. Два су изведена при угловима, а трећи је у сре-дишту фасаде и надвишен је богато декорисаном атиком. Из-над и око прозора, који су у профилисаном малтерском раму, уочљива је сецесијска обликована орнаментика у виду трака, венаца, маски, гирланди. Сачувана је и оригинална столарија са плитком резбаријом.