Kakav restoran. Grad je prepun raznih restorana, bukvalno ih ima na svakom koraku, u svakakvom obliku.
Primetio sam da sve što se radi u ovom gradu po difoltu mora sadržavati i nekakav vid ugostiteljkog objekta. Onaj projekat pešačkog mosta preko kanala na špicu sadrži ugostiteljski objekat, u Limanski park bi damture kafić, . . . Dosadilo više sa tolikim kafanama, kafićima, restoranima, raznim splačinarnicama, kladionicama, . . . To je izgleda i jedina turistička ponuda Novog Sada. Pun YouTub klipova koje kače stranci posle posete Novom Sadu. U svakom klipu opijanje i prežderavanje. Ono, dođite u Novi Sad, klopa je super, jeftina, pivo može da se pije na hektolitre, dobre ribe šetaju gradom. Kao da reklamiraju vikend na Tajlandu.
Od te ranžirne stanice može lepo da sredi muzej tehnike. Izlože se lokomotive, vagoni, stari automobili, motocikli, fijakeri, razne zanimljive mašine, parne mašine, mehanizmi, . . .
Ovo je Vojvodina, ravnica, plodna zemlja, oduvek se ovde radila poljoprivreda. Ima valjda sačuvanih starih traktora, vršilica na paru, kombajna, drljča, plugova, krunjača, mlinova, . . . To sve lepo može da se dovede u red, izloži. Dovode klinci iz škola u posete. Nekom klincu će se probuditi smisao i talenat za tehniku, za projektovanje, za pravljenje nečeg funkcionalnog, upisaće posle npr. mašinstvo, elektrotehniku, radiće jednog dana na nekim projektima bitnim za državu i društvo.
Seća li se neko davnih osamdeseetih i onih desetak starih parnih traktora koji su stajali izloženi na sajmu? Gde je to završilo? Idealni su za muzej tehnike.
Poznati smo po kanalima. Valjda negde ima sačuvanih starih ustava, kapija, mehanizama kada su pojedine ustave modernizovane. Pun Dunav odbačenih brodova koji trunu na vezu, sidrištu. Neki bi mogao i da se izvadi, prenese na ranžirnu, sredi, izloži. Da može da se uđe, vide kabine, komandni most, mehanizmi, brodski motori.
Kakvi restorani i kafići. Da gledam ćelave điđane kako žvaću plastičnu kašičicu od espresa, pričaju o poslu od nekoliko desetina hiljada evra a sve zajedno da ih istreseš iz gaća ne bi sakupio više od 3.000 dinara.
Ima u Jovana Subotića u vatrogasnom domu iznad garaže nekoliko starih vatrogasnih kola. Propadaju i trunu na kiši i snegu, raspadaju se. Zaprežna vatrogasna kola sa sve pumpama za vodu i šmrkovima stara sto godina. Lepo da se sredi pa u taj neki muzej tehnike da se prebaci.
Ove silne stare kuće koje ruše po gradu, ima tu starih lepih ograda, kapija, ukrasa na fasadama. Nešto da se prebaci u muzej i sačuva.
Eno pored saobraćajne škole i dan danas stoji sačuvana kapija od kovanog gvožđa. Kapija je bila glavni ulaz u nekadašnju fabriku aviona osnovanu 1923. godine. Osnovao ju je Dimitrije Konjović, brat čuvenog somborskog slikara Konjovića. Kapija jeste pod zaštitom zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada, ali propada, neko će je jednog dana samo odneti.
Eto, da grad ima muzej tehnike kapiju bi mogli preneti tamo. Izložiti, napraviti dobru priču, ima sačuvanih fotografija iz tog vremena. Koliko stanovnika ovog grada uopšte zna da se u Šumadijskoj ulici nalazila fabrika aviona i hidroaviona. Napravili su preko stotinjak aviona dok fabriku nisu preselili u Zemun krajem 1920-ih godina.
Imao je Novi Sad još jednu fabriku aviona u Laze Kostića i jednu u Rumenačkoj ulici. Prvi putnički avion na teritoriji Jugoslavije je napravljen u Novom Sadu. Uz tu kapiju, fotografije, crteže, dobru priču bio bi to pun pogodak u nekom budućem muzeju tehnike. A ne neka žvalaonica plastičnih kašikica.
