СТАРО ЈЕЗГРО НОВОГ САДА
Нови Сад
Просторно културно-историјска целина - 2008.
Старо језгро Новог Сада обухвата простор историјског центра града, у границама у којима је, након низа урбанистичких захвата, до данас сачувана његова аутентична урбана матрица, културно-историјски и просторно-функционални идентитет. Археолошка истраживања започета на овом простору деведесетих година XX века донела су материјалне доказе о постојању средњoвековног насеља, формираног након завршетка Велике сеобе народа, као и доказе о континуитету настањивања у позносредњовековном периоду до подизања нововековног града. Првобитна основа старог језгра формирала се крајем XVII века на сувим гредама омеђеним рукавцима Дунава, на месту средњовековног насеља. Први житељи насеља били су градитељи мостобрана, војници, трговци, крчмари и занатлије који су својом делатношћу подмиривали потребе градитеља и посаде Петроварадинске тврђаве. Поред Срба и, у мањем броју Јевреја и Немаца, који су, према старим пописима, били први становници Петроварадинског шанца, до средине XVIII века овај простор насељавају велике групе Јермена, Грка, Цинцара, Јевреја и Немаца, као и Срба избеглих из Београда и осталих делова тадашње Србије, после закључења Београдског мира (1739) којим је Аустрија поменуте области предала Турцима.
Препознатљива, до данас сачувана, урбана матрица, највећим делом, спонтано је формирана до средине XVIII века, а у цели-ни довршена у првој половини XIX века, након примене првих хидротехничких мера и захвата на регулацији насеља (1819). На том простору развијао се управни, просветни, црквени, културни и трговачки живот града, који је условио и адекват-но градитељско наслеђе. Простор старог језгра унутар утврђе-них граница обухвата 35ха, и у њему су сачувани морфолошки усаглашени блокови, тргови и добро планирани низови кућа грађени у временском распону од настанка нововековног гра да до данас. Преовлађује спратна и партерна градња са визу-елно доминантним торњевима сакралних објеката и куполама појединих репрезентативних јавних и приватних палата. Време њихове градње обележило је и стилску припадност, тако да су заступљени објекти барока, класицизма, романтизма, историз-ма, сецесије и, у мањем броју, касније између два светска рата, објекти модерне.
Најстарији архитектонски слој старог језгра сачуван је у низови-ма кућа Змај Јовине и Дунавске улице, затим у блоковима које формирају улице Пашићева, Милетићева, Његошева, Грчкош-колска и Николајевска, све до улице Јована Суботића, а нешто даље, ка југозападу, у блоку Градске куће. То су, претежно, спрат-не куће настале у великој обнови града непосредно после Буне и мали број објеката који су избегли уништење у бомбардовању 1849. године, попут кућа у Змај Јовиној 28 (1720) и Змај Јовиној 25 (1751), Старе православне болнице (1730) и Католичке пле-баније (1808). У рану градитељску групу, која веома доприноси високим амбијентално-архитектонским квалитетима овог прос-тора, сврставамо сакралне објекте: Николајевску цркву (1730), Саборну цркву (1741) и Успенску цркву (1765-1777). Касније, током XIX века, настају: Гркокатоличка црква св. Петра и Пав-ла (1822) и Римокатоличка црква Име Маријино (1895). Поред ових, и низ других објеката, својом просторном диспозицијом, репрезентативношћу, културно-историјским значајем, стил-ско-архитектонским одликама и амбијенталним вредностима, доприносе валоризацији старог језгра као материјалног сведо-чанства о генези града сачуваног у постојећем уличном растеру и континуитету садржаја који карактеришу овај простор као ис-торијски центар Новог Сада.
Конзерваторски радови на појединачним објектима, као и на фасадама, извођени су у већем обиму крајем седме деценије XX века и у периоду између 2002. и 2008. године.